Muzika je jedna od retkih stvari koja može da ti bude i ogledalo i odeća u isto vreme. Ogledalo, jer ti vraća ono što već nosiš u sebi, raspoloženje, stav, strahove, želje. Odeća, jer je koristiš da se predstaviš drugima, čak i kad ništa ne kažeš. Zato pitanje „da li muzika gradi identitet ili samo prati trendove“ nije baš ili/ili. Istina je obično negde između. Muzika ponekad stvarno gradi, a ponekad samo lepo pristaje uz ono što je trenutno „u fazi“.
Kad kažemo da muzika gradi identitet, mislimo na one trenutke kad pesma postane nešto više od zvuka, kad te uhvati u periodu kad se tražiš, kad ti da reči koje ti nedostaju, kad ti pokaže da nisi jedini koji se oseća tako. U tim godinama, identitet se često sklapa od komadića: malo iz porodice, malo iz društva, malo iz onoga što vidiš na mrežama. Muzika ume da bude lepak. Nije isto da li slušaš nešto što te gura da budeš hrabriji, da se smiriš, da se pokreneš, da se izboriš za sebe. Ne zato što te muzika magično promeni, nego zato što ti pomaže da imenuješ šta ti je važno, i kad to imenuješ, lakše je da živiš u skladu s tim. Isto tako, muzika ume da bude čist trend. To nije nužno loše. Trendovi su kao razgovor u učionici ili u grupnom četu. Ponekad puštaš pesme jer su svuda, jer prave dobar klip, jer su u pozadini svakog rilsa, jer ih svi znaju napamet. To je društveni kod, način da se uklopiš, da imaš temu, da ne ispadneš van priče.
Najzanimljivije je što muzika često radi obe stvari istovremeno. Možeš da počneš od trenda, pa da preko njega otkriješ žanr, izvođača, ceo svet koji ti postane tvoj. Ili obrnuto: da imaš svoju muziku, ali da ponekad pustiš hit samo jer ti je zabavan. Identitet nije jedna plejlista zakucana zauvek. On se menja kako rasteš, kao kad menjaš stil oblačenja, ne zato što si lažan, nego zato što se razvijaš.
Zato je dobro pitanje koje možeš sebi da postaviš jednostavno: da li ovu pesmu slušam jer me stvarno pomera, ili jer me štiti od toga da budem drugačiji? Ako te muzika podseća ko si kad te svi vuku na svoju stranu, gradi identitet. Ako je puštaš samo da popuniš tišinu i ostaneš „u kadru“, pratiš trend. I jedno i drugo je ljudski. Bitno je samo da s vremena na vreme, usred buke, čuješ i svoj glas.
