Коме се обратити ако приметимо или трпимо било коју врсту насиља?

Да ли сте знали да је у току прошле године пријављено 110 000 случајева породичног насиља? Статистика показује да је сваки други ученик у Србији доживео вршњачко насиље, а у чак 85% случајева нико им није помогао.

“Овај свет је опасно место за живљење, не због оних људи који су зли, него због оних који у вези тога ништа не предузимају” рекао је Алберт Еинстеин. Да бисмо могли да пружимо некоме помоћ, први корак је препознавање.

Шта је то насиље и које врсте постоје?

Насиље подразумева злоупотребу силе као акта агресије којим се повређују особе, или уништава власништво.

Основне врсте насиља су психичко и физичко. Психичко насиље, једно је од најраспрострањенијих. Оно се односи на: вређање, претње, омаловажавање, називање погрдним именима, понижавање и критиковање. Са друге стране, физичко насиље за последицу има физичке повреде, као што је повређивање тела друге особе. Иако психичко насиље не оставља видљиве модрице на телу, оно утиче на ментално здравље. Више је жртава психичког, у односу на физичко насиље.

Са развојем друштвених мрежа, долази до појаве и до пораста новог облика злостављања, а то је електронско насиље. Насилници посредством медија шаљу узнемирујуће поруке, постављају негативне коментаре и врше дистрибуцију непожељних слика и видеа. Друштвене мреже и друге медије користе као средство злостављања, кријући се иза својих online профила.

Вршњачко насиље је најраспрострањеније. Деца трпе насиље у вртићу, школи, парковима, па и у установама социјалне заштите.

Породично насиље је понашање којим члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство других чланова породице. Према истраживањима УНИЦЕФ-а, више од 50% родитеља верује у реченицу: „Батина је из раја изашла“.

Важну улогу код помоћи и заштитите од насиља има едукација. Истраживања су показала да сваки четврти младић и свака десета девојка мисле да шамар није насиље (облик физичког насиља). Сваки трећи младић и десета девојка сматрају да су вулгарни коментари упућени девојкама прихватљиви (психичко насиље). „Девојка која носи кратку сукњу и уску мајицу је сама крива“ – од 415 младих, њих 138 себе сматра кривим због сексуалног насиља.

Сада када знамо шта је насиље и какво оно може да буде, спремни смо да помогнемо, а ево како да препознамо жртве и на који начин да пружимо потребну помоћ.

Како препознати насиље и на који начин можемо да помогнемо?

Симптоми који нам указују на насиље често могу да буду прикривени лажним осмесима и разликују се од особе до особе. Оне понекад нису ни свесне да су жртве и правдају поступке својих насилника (родитеља, партнера…).

Жртве физичког насиља, у већини случајева, имају видљиве повреде које правдају незгодама. Облаче се на начин који прикрива модрице. Избегавају друштвена окупљања.

Жртве психичког насиља имају низак ниво самопоштовања. Показују знаке промене личности. Последице могу да буду појава депресије и анксиозности.

Следећи корак ка пружању помоћи је веома једноставан, ни мало компликован. Чаробна реченица „Како си?“. Треба да покажемо да нам је заиста стало и да просто слушамо. Подршка је од кључне важности.

Требало би и да споменемо неке ствари које нису препоручљиве. Не треба да чекамо да нам се жртва прва обрати. Због губитка самопоуздања потребно је да ми направимо први корак. Док нам се најбољи пријатељ, сестра, брат или пролазник на улици (свако мозе да буде жртва) поверава, говорећи нам своју причу, не смемо да их осуђујемо, а уколико не жели да нам се повери, не треба да вршимо притисак, већ да помоћ пружимо на индиректан начин.

Важне институције и бројеви:

Код вршњачког насиља обратити се: општинском Центру за социјални рад, педагозима и психолозима школе. Постоји и СОС Дечја линија „Број за проблем твој“, која нуди бесплатне и поверљиве позиве (0800-123456).

Женске невладине организације: СОС женски центар (021/422-740).

Породично насиље: Саветовалиште за брак и породицу (2650-258, Београд).

Код електронског насиља се препоручује метод:  фоткај (сцреенсхот) – пријави – блокирај.

Поред наведених установа, такође помоћ могу да пруже: полиција (192) и здравствене установе (194).

Насиље је проблем који свакодневно расте и шири се. Зато, следећи пут када видите некога коме је потребна помоћ и ко води добро скривену борбу, немојте само да будете посматрачи. Сетите се питања „Како си?“ и немојте се плашити и сами да одговорите на њега.

Желиш да будеш у току? Прати наш блог!

Podeli tekst