Zdravlje

Nedelju dana unapred

Sećam se momenta u kome sam saznala da se Covid-19 proširio u Evropu. Samo pola sata kasnije, bila sam na putu od Valjeva ka Novom Sadu, već razmišljajući o predstojećem putovanju (iako sam bila na jednom putu, razmišljala sam o drugom, što je, verujem, bila navika mnogih ljudi) u Centralnu Evropu, koje me je, od toga dana, čekalo u roku od nedelju dana. Ni slutila nisam da ću za dve nedelje shvatiti da ni o čemu više ne možemo da razmišljamo na staze duže od dva dana.

Prvi pacijent i šta dalje

Sećam se momenta kada sam saznala da je u Srbiji zaražen jedan od prvih pacijenata, koji se vratio iz Budimpešte. Tada sam sedela u hotelskoj sobi u Budimpešti, na putovanju na koje sam se ipak otisnula. Dan kasnije, na putu ka Srbiji, kroz glavu mi je prolazila samo jedna misao: „Šta će biti dalje?“. Virus je bio sve bliži, a samim tim i sve realniji.

Vanredno stanje

Samo proglašenje vanrednog stanja, bilo mi je strašnije od zabrane kretanja. Tada je neko, po prvi put, javno izjavio da nešto zaista nije u redu. Iskreno, meni zabrana kretanja nije teško pala. Pored svih obaveza koje sam imala i hroničnog umora koji je samo povećavao verovatnoću pada imuniteta i toga da sam ugrožena, bila sam, zapravo, zadovoljna, jer sam znala da ne postoji šansa da (možda zaražena, nakon puta u inostranstvo) nekoga zarazim, ali ni da se i sama zarazim. Virus je, ipak, ostao misaona imenica, neobjašnjiv i nepostojeć.

Virus, respiratori, zaraženi i sve ostale misaone imenice

Aprilsko nedeljno pre podne, prekinuo je jedan telefonski poziv. Majci je zazvonio telefon, javljeno joj je da joj je brat u bolnici. Dijagnoza: SARS-CoV-2 i, mada to nije rečeno odmah, svi smo već znali. Sve one priče: „Ma to je samo malo jači grip, to ni ne postoji, ovo je samo kontrola čovečanstva.“, osim što su bile dezinformacije, postale su uvredljive i nesnosne. Toga dana, shvatila sam da je nečiji život ugrožen, baš zbog tog istog „malo jačeg gripa“. Nisam doživela koronavirus, niti to ikome želim. Ipak, od toga momenta, iako nije mene direktno pogodio, postala sam svesna da je on među nama. A, kada se to desi nekome koga znate, koga mnogo volite i ko je u vašem životu prisutan oduvek, više ne pravite razliku između toga da li je ta osoba starija ili mlađa, da li je savršeno zdrava ili pak ima pridružene bolesti. U momentu kada se radi o nekom dragom, shvatite da ljudi koji obolevaju nisu samo broj koji će neko od lekara izgovoriti na konferenciji za medije i da respirator nije samo aparat na koji su priključeni „teži slučajevi“. Više ništa od toga ne predstavlja misaonu imenicu, već realnost koja je i te kako bolna. Ono što je najteže kada ste član porodice obolelog, jeste to što ništa nije sigurno. Kao što sam rekla na početku, razmišljajući o svojim planovima nedelju dana unapred, nisam ni slutila da ću uskoro shvatiti da se ni o čemu više ne može razmišljati na staze duže od dva dana. U ovim momentima, kada bi najuži krug ljudi koji je znao šta se dešava pitao kakvo je stanje, znali bismo da kažemo: „Sada je dobro, ali ne vredi ništa govoriti, stanja se menjaju iz sata u sat.“ I tako je i bilo. Vrlo često sam pomišljala: „Pre mesec dana si imala ispunjen kalendar datumima rokova koje moraš da ispoštuješ, proslave na koje treba da odeš i početke i krajeve putovanja, koji su sezali do kraja jula. Sada ne možeš da kažeš ni da li će ti ujak ostati dobro do sutra.“

Otkrovenje

Verujem da svi teški momenti koji nas zadese u životu, moraju doneti i nešto dobro. To dobro vidim kao otkrovenje koje bi trebalo da nas, poučene lošim iskustvom, vodi ka tome da kroz život koračamo na drugačiji način i da na vreme ispravimo greške koje smo pravili. U ovom slučaju, otkrovenje je bilo takvo da je način na koji gledam na pandemiju mnogo drugačiji nego pre. Virus je od tog aprilskog pre podneva prisutan u mom životu i ponašam se kao da sam njegov potencijalni prenosilac i da bi neko drugi mogao da doživi isto što je i jedan od mojih članova porodice. Sada znam da, iako su fizički ugroženi sami pacijenti i svakako moraju da budu u fokusu, ugroženi su i članovi njihove porodice, jer svi oni prolaze kroz ogroman stres. Ne želim da kažem, niti zaista smatram da treba biti radikalan i zatvarati se u sebe. Naprotiv, želim da poručim da je ova situacija rešiva i da mnogo toga može da se izbegne, samo ukoliko smo svesni da ljudi istinski preživljavaju teške gubitke i teške momente, koji zaista ne treba da budu uslovljeni čistom nepažnjom i odbijanjem prihvatanja realnosti. Na kraju krajeva, svi mi mnogo teže prolazimo kroz ovo zbog toga što je ovaj virus nepoznanica i ne znamo iz iskustva kakve su mogućnosti ishoda. Čak i ako ne verujete u postojanje virusa, čak i ako mislite da ste zdravi – nosite maske, jer ne znate da li žena koja sedi pored vas u autobusu odlazi da primi hemoterapiju, ne znate da li je vašem profesoru matematike ćerka dijabetičarka, a on mora da odlazi na posao jer je jedini zaposleni u porodici i, zasigurno, nemate predstavu o tome kako bilo kojoj osobi, a, u krajnjem slučaju, i vama samima, virus može da se manifestuje.

Zato, čuvajte sebe, jer jedino tako ćete sačuvati i druge.

“Projekat pod nazivom “Sprečavanje nasilja informisanjem omladine kroz Info4Youth platformu” finansirala je Ambasada Republike Francuske u Srbiji. Stavovi izraženi u ovom tekstu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju zvaničan stav Ambasade Republike Francuske u Srbiji”

Želiš da budeš u toku? Prati naš blog!