Živimo u vremenu kada je telefon često prva stvar koju pogledamo ujutru i poslednja koju ostavimo pre spavanja. Poruke, obaveštenja, snimci, vesti, mimovi, tuđi uspesi, tuđa putovanja i savršeno nameštene fotografije smenjuju se brzinom koja ne ostavlja mnogo prostora za predah. Internet nam je doneo mnogo dobrih stvari: lakše učenje, povezivanje sa ljudima, priliku da pronađemo zajednicu koja nas razume. Ali, kao i sve drugo, ima i drugu stranu — onu koja ume tiho da utiče na raspoloženje, samopouzdanje i način na koji vidimo sebe.
Društvene mreže često izgledaju kao izlog nečijeg života. Vide se osmesi, druženja, dobri rezultati, nova garderoba, putovanja i trenuci koji deluju kao da je sve uvek savršeno. Ono što se ređe vidi su nesigurnost, svađe, loši dani, strahovi i trenuci kada se neko oseća usamljeno. Kada se stalno poredimo sa tuđim „najboljim trenucima“, lako je da pomislimo da naš život nije dovoljno zanimljiv, lep ili uspešan. A istina je da niko ne živi filterisan život 24 sata dnevno.
Poseban pritisak stvara osećaj da moramo stalno biti dostupni. Ako ne odgovorimo odmah na poruku, neko može da se naljuti. Ako ne objavimo nešto, imamo utisak da propuštamo važne stvari. Ako ne pratimo sve trendove, deluje kao da smo „ispali iz priče“. Taj strah da ćemo nešto propustiti ume da bude iscrpljujuć. Nije čudno ako posle nekoliko sati skrolovanja osetimo nervozu, umor ili nezadovoljstvo, čak i kada ne znamo tačno zašto.
Važno je znati da nije problem u tome što koristimo internet. Problem nastaje kada internet počne da koristi nas. Kada nam raspoloženje zavisi od broja lajkova, kada nam je teško da se koncentrišemo bez telefona u ruci ili kada se osećamo loše jer ne izgledamo kao ljudi koje pratimo. U tim trenucima dobro je zastati i zapitati se: da li mi ovo prija ili me opterećuje?
Male promene mogu mnogo da znače. Na primer, nije loše napraviti pauzu od telefona dok učimo, jedemo ili provodimo vreme sa prijateljima. Možemo da isključimo obaveštenja koja nas stalno prekidaju, otpratimo profile posle kojih se osećamo loše i zapratimo sadržaje koji nas inspirišu, nasmeju ili nauče nečem korisnom. Takođe, nije slabost reći: „Danas mi nije dan“ ili „Treba mi odmor od svega“. To je sasvim normalno.
Pravi razgovor, šetnja, sport, muzika, crtanje, čitanje ili samo sedenje bez ekrana mogu da budu mnogo važniji nego što deluju. Ne moramo uvek da budemo produktivni, zabavni i dostupni. Imamo pravo na tišinu, na dosadu, na greške i na dane kada nam se ne radi ništa posebno.
Ako se duže vreme osećaš tužno, anksiozno, usamljeno ili kao da ne možeš samostalno da izađeš iz lošeg raspoloženja, razgovor sa osobom od poverenja je dobar prvi korak. To može biti drug, roditelj, profesor, školski psiholog ili neko stručan. Tražiti pomoć nije znak slabosti, već znak da brineš o sebi.
Digitalni svet je deo naše stvarnosti, ali ne mora da određuje našu vrednost. Nisi tvoj broj pratilaca, nisi jedna loša fotografija i nisi količina pažnje koju dobiješ na mrežama. Tvoj život se ne meri samo onim što objaviš, već i onim što stvarno proživiš.
