Живимо у времену када је телефон често прва ствар коју погледамо ујутру и последња коју оставимо пре спавања. Поруке, обавештења, снимци, вести, мимови, туђи успеси, туђа путовања и савршено намештене фотографије смењују се брзином која не оставља много простора за предах. Интернет нам је донео много добрих ствари: лакше учење, повезивање са људима, прилику да пронађемо заједницу која нас разуме. Али, као и све друго, има и другу страну — ону која уме тихо да утиче на расположење, самопоуздање и начин на који видимо себе.
Друштвене мреже често изгледају као излог нечијег живота. Виде се осмеси, дружења, добри резултати, нова гардероба, путовања и тренуци који делују као да је све увек савршено. Оно што се ређе види су несигурност, свађе, лоши дани, страхови и тренуци када се неко осећа усамљено. Када се стално поредимо са туђим „најбољим тренуцима“, лако је да помислимо да наш живот није довољно занимљив, леп или успешан. А истина је да нико не живи филтерисан живот 24 сата дневно.
Посебан притисак ствара осећај да морамо стално бити доступни. Ако не одговоримо одмах на поруку, неко може да се наљути. Ако не објавимо нешто, имамо утисак да пропуштамо важне ствари. Ако не пратимо све трендове, делује као да смо „испали из приче“. Тај страх да ћемо нешто пропустити уме да буде исцрпљујућ. Није чудно ако после неколико сати скроловања осетимо нервозу, умор или незадовољство, чак и када не знамо тачно зашто.
Важно је знати да није проблем у томе што користимо интернет. Проблем настаје када интернет почне да користи нас. Када нам расположење зависи од броја лајкова, када нам је тешко да се концентришемо без телефона у руци или када се осећамо лоше јер не изгледамо као људи које пратимо. У тим тренуцима добро је застати и запитати се: да ли ми ово прија или ме оптерећује?
Мале промене могу много да значе. На пример, није лоше направити паузу од телефона док учимо, једемо или проводимо време са пријатељима. Можемо да искључимо обавештења која нас стално прекидају, отпратимо профиле после којих се осећамо лоше и запратимо садржаје који нас инспиришу, насмеју или науче нечем корисном. Такође, није слабост рећи: „Данас ми није дан“ или „Треба ми одмор од свега“. То је сасвим нормално.
Прави разговор, шетња, спорт, музика, цртање, читање или само седење без екрана могу да буду много важнији него што делују. Не морамо увек да будемо продуктивни, забавни и доступни. Имамо право на тишину, на досаду, на грешке и на дане када нам се не ради ништа посебно.
Ако се дуже време осећаш тужно, анксиозно, усамљено или као да не можеш самостално да изађеш из лошег расположења, разговор са особом од поверења је добар први корак. То може бити друг, родитељ, професор, школски психолог или неко стручан. Тражити помоћ није знак слабости, већ знак да бринеш о себи.
Дигитални свет је део наше стварности, али не мора да одређује нашу вредност. Ниси твој број пратилаца, ниси једна лоша фотографија и ниси количина пажње коју добијеш на мрежама. Твој живот се не мери само оним што објавиш, већ и оним што стварно проживиш.
