Postoje dani kada nam je sve previše, a da ne umemo tačno da objasnimo zašto. Možda ti je teško da ustaneš iz kreveta, nerviraju te stvari koje ti ranije nisu smetale, ne možeš da se skoncentrišeš na školu ili fakultet, ili imaš utisak da si stalno pod pritiskom. Ponekad se osećamo usamljeno čak i kada smo okruženi ljudima. Sve su to iskustva koja ne treba ignorisati.
Traženje psihološke podrške ne znači da si slab ili da sa tobom „nešto nije u redu“. Naprotiv, to je znak da ozbiljno shvataš sebe i svoje potrebe. Kao što bismo otišli kod lekara kada nas boli zub ili imamo temperaturu, tako je u redu da potražimo razgovor i pomoć kada nas boli iznutra.
Ne moraš da čekaš da situacija postane dramatična. Podrška može biti korisna i kada imaš dilemu, prolaziš kroz raskid, sukob sa porodicom ili društvom, stres zbog ispita, nesigurnost oko budućnosti ili jednostavno osećaj da više ne možeš sam ili sama. Ako te neka misao, strah ili tuga prate danima i utiču na san, apetit, odnose ili svakodnevne obaveze, to je dobar znak da je vreme za razgovor.
Prvi korak može biti neko kome veruješ. To može biti drug ili drugarica, brat, sestra, roditelj, rođak, razredni starešina, profesor ili trener. Ne moraš odmah da imaš savršeno objašnjenje. Dovoljno je da kažeš: „Nije mi baš dobro u poslednje vreme“ ili „Treba mi da me neko sasluša“. Ljudi ponekad ne znaju šta da kažu, ali to ne znači da im nije stalo.
Ako ti je potrebna stručna podrška, možeš se obratiti školskom psihologu ili pedagogu, psihologu u domu zdravlja, savetovalištu za mlade, psihoterapeutu ili psihijatru. Razgovor sa stručnom osobom nije ispitivanje niti osuda. To je prostor u kom možeš da budeš iskren ili iskrena, da postaviš pitanja i postepeno razumeš šta ti se dešava. Ne moraš ni da znaš šta tačno očekuješ od prvog razgovora. Dovoljno je da dođeš.
Važno je i da ne odustaješ ako ti prva osoba kojoj se obratiš ne odgovori onako kako si se nadao ili nadala. Nisi pogrešio ili pogrešila što si potražio ili potražila pomoć. Samo nastavi da tražiš nekog ko će te čuti i shvatiti ozbiljno.
Ako imaš misli da povrediš sebe ili nekog drugog, ako se osećaš nebezbedno ili ti deluje da više ne možeš da izdržiš, nemoj ostajati sam ili sama sa tim. Odmah se javi bliskoj odrasloj osobi, pozovi hitnu pomoć ili otidi u najbližu zdravstvenu ustanovu. U takvim trenucima nije potrebno da budeš hrabar ili hrabra na silu — najhrabrije je reći da ti je potrebna pomoć.
Nisi teret zato što imaš teške dane. Nisi sam ili sama zato što se tako osećaš. Podrška postoji, a razgovor može biti početak toga da ti bude lakše.
