Исидора Секулић – Дубока мисаоност и зрела књижевна реч

Исидора Секулић рођена је 18. фебруара 1877. године у селу Мошорин код Титела. Детињство је проводила у Руми и Земуну, а школовала се у Сомбору и Пешти где је 1892. године дипломирала математику и природне науке. Исидора је радила као наставница прво у Панчеву, а потом и у Шапцу. Наставила је своју каријеру наставника, као и многе друге школоване жене,  и 1919. године држала је наставу и у Београду. Исидору су красиле интелигенција, скромност и радозналост. БИла је књижевница, преводилац, есејиста и критичар. Самоћу је сматрала позитвном, јер она она била услов да се човеков рад развија. Исидора је мир, ћутање и рад сматрала кључним за развој човека у духовном смислу. Све то је приписивала мушким условима, који су били повезани са њеним васпитавањем и одрастањем уз оца који су имали утицаја на развој њеног карактера, а касније и стваралаштва.

 

Исидора је као врло млада остала без мајке, па се њен отац Данило сам старао и водио бригу о њој, као и о њеној браћи Димитрију и Предрагу. Поред мајке, врло рано је остала и без брата Предрага који је умро у седмој години. Све то је имало утицаја на Исидору која је добила страх од болести и смрти. Све се то касније провлачило и кроз њена дела. Исидора је била врло усамљена и озбиљна, а она је тврдила да је то наследила од оца. У свом делу “Сапутници”, већ у првој реченици је свим њеним читаоцима приближила слику праве Исидоре и све деце која која су остала сама. Јован Дучић сматрао је да је њена књига „Сапутници“ једна од најбољих у српској и европској книжевности, јер је такво дело са пуно топлине могао да напише само неко ко ј едубоко несрећан човек. 

Школовала се у Новом Саду у “Вишој девојачкој школи”. Исидора је исказивала велико интересовање према књижевности, па се увек по знању језика и спремности да учи још више, издвајала од својих вршњака. Међутим, добро су јој ишле и природне науке јер је Исидора била веома вредан и узоран ђак. Због своје љубави према књижевности, нашла се на мети својих школских другара који су почели да је исмевају, а Исидора је решење нашла у бежању – „У школској торбици, долазећи кући, налазила сам поруке подсмијеха, своје карикатуре и све се сводило на то да забијам нос у књигу и да се правим важна. Ја нисам забијала нос у књигу, али су ми они око мене придавали важност коју сама себи нисам давала. Напротив, увлачила сам се у себе и бјежала у посљедње редове, у најтамније углове. Осјећала сам да сметам, да изазивам својом жељом за знањем“.

Исидору Секулић је 1900. године задесила тешка трагедија. Прво јој је у априлу месецу преминуо отац Данило, а затим у јулу и брат Димитрије. Отац и син сахрањени су на земунском православном гробљу, где је Исидора провела много времена. Проводећи доста времена над њховим гробовима, Исидора је упознала старог гробара Николу. Како су се временом спријатељили, он јој је причао многе тужне приче и судбине које су задесиле земунске породице, али и о личностима које су ту, на том гробљу, почивале. Пратећи и слушајући приче старог Николе, одлучила је да све записује у “црну свеску”. Ту свеску је Исидора увек носила са собом на гробље и све те приче је уобличила и објавила у свом најбољем делу “Хроника паланачког гробља”. Роман је збирка од седам новела где је најпознатија Госпа Нола. Нажалост, Исидора је ту своју свеску спалила пред смрт. 

Исидора Секулић је била светска путница. Била је Француској, Италији, Енглеској, Немачкој, Шведској, Русији, Африци, Малој Азији и Норвешкој. Управо тамо је Исидора пронашла потребан мир, уживајући у шумама и фјордовима. Окупирана приодним лепотама Норвешке, инпирисана Исидора 1914. године ствара путопис “Писма из Норвешке”. Осим тога, Исидора је тамо упознала и доктора Емила Стремицког. Она се удаје за њега, међутим он умире недуго након њиховог венчања. Ово је још више утицало на Исидору, која је након свих губитака које је доживела постала хладна и затворена. Ретко је остваривала блиске контакте, није се више удавала и није имала деце. Исидора Секулић је живела врло повучено, у свету који је скројила само за себе. Тај свет је подразумевао доста књига и самачки живот, јер је била болешљикава. 

 

 

Исидора Секулић је била полиглота и говорила је седам језика. Докторирала је у Немачкој 1922. године, а радила је као наставница математике, а касније француске књижевности.

Исидорина дела су оцењивана као она са субјективним карактером која су изузетно лична. У њеној прози леже јака и дубока мисаоност, психолошка интроспекција, као и зрела књижевна реч. Живела је врло скромно, док је поподневни одмор сматрала за губљење времена. Нису је занимала ни оговарања других жена. 

Исидора је била чланица великог броја удружења. Врло често је оранизовала дружење у свом стану где се водила расправа о књижевности, али и о уметности. Њена дела су инспирсана старењем човека, његовим размишљањима, разлозима постојања пишући новеле, романе, путописе, есеје, приповетке итд. Све то је била велика новина у српској књижевности.

Постала је дописник Српске Краљевске академије наука 1939. године и важећи за једну од најобразованијих Српкиња времена у ком је живела. Исидора Секулић је 1950. године постала прва жена члан Српске академије наука и уметности. Овим изузетним достигнућем, одбор академика САНУ ју је уврстио у списак 100 најзначајнијих Срба. 

 

Палата САНу

(Слика преузета са https://beogradskonasledje.rs/izdvajamo/palata-sanu )
 
 

Исидора Секулић је остала посвећена лепоти смислене речи и за живота је стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкинња свог времена. Захваљујући путовањима кроз свет, Исидора је била упозната са многим културама, језицима, као и уметничког изражавања. Све то је помогло да као писац, тумач књижевних дела и преводилац допринесе јоше већем културном и книжевном стваралаштву Срба. Њено књижевно умеће и таленат за писање приказало се у делима “Записи”, “Мир и немир”, “Ђакон богородичне цркве”. Исидора Секулић је била родољуб, није се стидела својих корена и свог порекла. То се најбоље показало кроз дело “Записи о моме народу”. Исидорина дела “Говор и језик, културна смотра народа”, “Аналитички тренуци таме”, “Његошу књига дубоке оданости” представљају врхунац њеног есејског стваралаштва и по многима, жена која је писала мушки. Исидора Секулић је важила за изузетно интелигентну жену која је била врло емпатична и поред свих њених достигнућа врло скромна. Њена дела красе “дубока мисаосност и зрела књижевна реч”. 

Исидора Секулић је преминула 5. априла 1958. године у Београду у 81. години живота. Захваљујући њеном раду и труду, од 1968. године Општина Савски венац додељује књижевну награду “Исидора Секулић”.  Своју личну библиотеку је оставила Универзитетској библиотеци Светозар Марковић, а тамо се налази и њена Спомен-соба. Поред тога, оставила је и збирку рукописа, намештај радне собе са писаћом машином, личне предмете, али и 21 уметничку слику. У њену част гимназија у Новом Саду носи име по њој – Гимназија “Исидора Секулић”. 

“За онога који мисли, свет је комедија, за онога који осећа, свет је трагедија.”

 
 

Исидора Секулић

(Слика преузета са https://impulsportal.net/index.php/kultura )

 

 

Ауторка: Вања Урошев

Реализацију пројекта “Афирмација интеркултуралне женске историје на Info4Youth” реализује удружење “Послови за младе” који је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада у 2022. години.

 

Podeli tekst