Искуство у Истраживачкој станици Петница

Истраживачка станица Петница јесте образовна и научна институција јединствена на овим просторима. Смештена у селу близу Ваљева, настоји да науку и критички приступ приближи примарно средњошколцима, а потом и основцима, студентима и наставницима. Ово је место које се доста разликује од обичне наставе у школама, тежи томе да младе оснажи да почну самостално да истражују. Чини је комплекс од четири зграде у којима се налазе све сале и учионице, лабораторије, библиотека, спаваће собе и менза. Сваки семинар има руководиоца, као и стручне сараднике, односно, студенте. Предавања држе стручњаци из различитих области, како из Србије, тако и из иностранства.

Први пут сам чула за Петницу почетком седмог разреда у Центру за таленте у Београду, и то од бивше полазнице, која ми је тада била менторка. Заинтересовало ме је место на коме бих могла да учим на неки иновативнији начин. Касније сам на сајту сазнала за програм Летње научне школе намењен ученицима осмог разреда. То је вишедисциплинарни програм који својим учесницима пружа шансу да се упознају са принципима и методама научног истраживања, као и да чују понешто о сваком семинару на који могу отићи током средње школе.

Попунила сам пријаву, добила информацију да сам примљена и, на крају, септембра 2015. године, почела своје путовање. У периоду од две недеље имала сам шансу да упознам још 80 вршњака из целе Србије. Тада сам бесконачно заволела ово место. Схватила сам да учење не подразумева само читање уџбеника и бескрајно памћење чињеница, већ може да буде интерактивно, креативно, духовито и занимљиво. Добила сам подстрек да се даље развијам.

Концепт и како се пријавити

Средњошколски програми имају највише полазника. Ту спада 20 семинара – од биологије, физике и хемије, који се редовно уче у школама, преко дизајна, геонаука и лингвистике, до различитих интердисциплинарних семинара – експрименталне биологије и хемије, друштвених и техничких наука. Пријаве обично почињу у октобру, а завршавају се крајем новембра. Потребно је попунити формулар, написати аутобиографију, као и есеј на једну од три понуђене теме. Ту треба показати своју креативност и мотивацију. Поред тога, професор пише и шаље детаљно мишљење о учениковом раду и ангажману. Полазник се, ипак, не пријављује за посебну тему, већ у пријави може да назначи која га од датих области највише интересује, а и да наведе која га питања посебно занимају.

Први семинар служи за добијање теоријског осврта, а томе доприносе бројна предавања, вежбе и слично. Полазници ту добијају своје задатке и истражују одређене појмове из дате области. Након тога следи летњи семинар на ком се добија прилика за спровођење одређених експеримената и истраживања, што самостално, што у тимовима. То је начин да се покаже и додатно приближи прави истраживачки рад. Последњи у низу јесте јесењи семинар. Након њега, завршен је први циклус.

Полазници тада имају могућност да се пријаве за други семинар, али и да наставе на истом. Ако изаберу да остану, у другом циклусу пишу и спроводе своја истраживања. Уместо писања есеја, пишу предлог пројекта. Он углавном подразумева теоријски аспект, истраживачко питање и методологију коју полазник намерава да користи да би дошао до одговора на то питање. Током израде пројекта, помоћ ментора је загарантована. На крају другог циклуса и одрађеног пројекта, конкурише се за Конференцију. Квалитетни и оригинални радови се презентују у децембру и следеће године бивају објављени у Зборнику радова.

Предрасуде

Често се може чути да у Петницу иду само ,,штребери”, одлични ученици са великим успесима на такмичењима, да је потребно велико преѕнање да би се неко пријавио. Не бих рекла да је ишта од тога истина. Овде се вреднују мотивисаност, жеља за радом и напретком, а не оцене. Управо зато се често и истиче да се после Петнице не добијају никакав сертификат или диплома. Добијају се знање, искуство, што се баш и не може измерити. Верујем да овде важи – добијаш колико дајеш. На крају, квалитет семинарских радова, истраживања, знање са предавања, за све то сами морамо да се потрудимо и одлучимо шта желимо да радимо са њима. Предавачи, ментори и сарадници, ту су да нам помогну, али не и да раде посао уместо нас.

Истина је да једне године углавном можете бити само на једном програму, који се фокусира на једну научну област (изузев мултидисциплинарних семинара). Ипак, то не значи да не постоји додир са другим наукама. Семинари се често плански спајају, како би одређена предавања била прилагођена полазницима више семинара. Тако, на пример, када сам била на семинару психологије, заједно са полазницима са биомедицине имала сам предавање које се тицало вакцина. У првом делу, слушали смо о томе како вакцине заправо раде. Са друге стране, разбијали смо митове о повезаности аутизма са вакцинама и чули нацрт анкете која је била планирана за родитеље како би се утврдили њихови ставови о овој појави. На крају, ту су и сами полазници. У разговору, једни од других можемо да сазнамо много о различитим наукама и темама.

Шта сам ја радила

Као средњошколка, учествовала сам на семинарима психологије и антропологије. Иако похађам природни смер у гимназији, одувек су ме занимале друштвене појаве, самим тим је и пријављивање за баш ове семинаре било логичан потез. Нисам знала шта треба да очекујем.

Семинар психологије

Прве две године, када сам ишла на програм психологије, нисам ни имала представу о томе шта она све подразумева, јер сам тај предмет добила тек касније. Свакако, програм је био прилагођен мом постојећем (не)знању. Могла сам доста да научим, како о перцепцији, рађењу анкета, клиничкој психологији, тако и о филозофији науке, дискриминацији.

Семинар није био усредсређен само на теоријски део, већ смо имали прилику да анализирамо филмове и сами планирамо методологију, а касније и спроводимо мала истраживања. Ситуација се закомпликовала када је било време писања пројекта. Пуно времена ми је требало да смислим идеју, потом и да нађем литературу. На крају сам сазнала колико рупа је та идеја имала.

Потрага за другим идејама била је још тежа, јер ни сама нисам знала шта ме тачно занима и шта бих волела да проучавам. Иако сам дошла са идејом да желим да студирам и да се касније бавим психологијом, овде сам схватила да то заправо није за мене. Семинар ми је остао у лепом сећању, свакако бих га препоручила. Захвална сам што сам имала прилику да чујем доста ствари од квалитетних предавача, што сам добила подршку и савете ментора, али посебно сам захвална на прилици да схватим да се више проналазим у некој другој области.

Семинар антропологије

На атропологију сам се пријавила у трећем разреду и остала сам ту и као матурант. За овај семинар сам први пут сазнала помоћу брошуре где се описивао њен социо-културни карактер. Како сам могла да проценим, овај програм је био најсличнији мом претходном избору, а могао би да одговори на питања на која психологија није могла. Иако сам тек после летњег семинара могла да кажем да стварно знам шта је антропологија, нисам се преварила. Сада је то чак једна од мојих жеља за студирање.

Исто као што се на семинару психологије није причало само и искључиво о теорији, тако је било и овде. Ова област је јако широка и општа, па се различите друштвене појаве могу тумачити из овог угла. Наравно, требало је и доста времена да схватим шта све и како антропологија проучава. Предавања су говорила о нацијама, капиталу, религији, али и спорту, роду и полу, медицини, образовању. Од људи са других семинара често чујем да је за нас карактеристично да говоримо да је све социјални контрукт. Иако нисам знала шта би требало да очекујем, добила сам више него што сам могла и да замислим.

Зашто се пријавити

Петница може да се похвали својим академским кадром и квалитетом предавања, али ја верујем да Петницу заправо чине људи. То су млади који су заинтересовани да истражују и откривају нове ствари. Знам да се многима дешавало да у својој средини немају прилику да са другима причају о ,,озбиљнијим” темама или, пак, не знају коме да се обрате или шта да траже кад желе да знају више о некој теми. Ово је управо место где се сви ти проблеми решавају. Без лажног украшавања, рад зна да буде напоран. Мислим да није прошао семинар, а да по повратку нисам преспавала цео један дан. Често сам знала да се нервирам, када не могу да смислим идеју за пројекат, или када не разумем стручну литературу коју читам.

Са друге стране, време које сам проводила са људима на семинару родило је у нама тимски дух. Најчешће постоји неко ко ће више знати о датој теми, ком неки део више иде. Заједно смо ишчитавали текстове, међусобно једни другима проверавали радове, нудили кафу када не спавамо, па и чували место на ручку. Наравно, ту су и људи који су похађали друге семинаре, а упознала сам их јер смо у исто време били у станици. Представили су ми области које њих занимају, а и своја истраживања.

Шта остаје

Дефинитивно, једна од најлепших ствари које носим из овог места су успомене и познанства. За ових 5 година, више пута сам чула обраћање Николе Божића, програмског директора. Стално је понављао како ће нам људи које смо ту упознали значити и бити од помоћи и у будућности. Верујем да је у праву. Истина је да, на који год семинар или тренинг да сам ишла ван школе, увек се ту налазио неко ко иде, или је ишао у Петницу. Спаја нас заједничко искуство. Сви знамо колико су цхеесецаке из продавнице и поховани качкаваљ за вечеру добри, како се ноћи проводе у рачунарској сали док се пишу семинарски, заједно смо играли мафије или неке друге игре.

На крају, верујем да је ово прилика за сваког средњошколца и средњошколку, и да треба да знају да прави утисак не може да се пренесе, већ мора да се доживи. Тако бих свакој особи која размишља да се пријави рекла: ,,Уради то!”

Желиш да будеш у току? Прати наш блог!

Podeli tekst