Имали смо доста уметника који су у другој половини 19. века били познати у многим европским земљама и оставили велики траг. Једна од најзначајнијих је пијанисткиња, композиторка и концертна певачица Јованка Стојковић.
Данас је име Јованка Стојковић ретко познато изван музичких кругова. Даровита музичарка Јованка Стојковић рођена је 5. марта 1852. године у Темишвару. Према историјским изворима стоји да је она ванбрачно дете племића Петра Стојковића и трговачке ћерке Јоане Бухлер. До данас се о Јованки није знало из разлога што у нашој музичкој историји нема котинуитета, али ни интересовања да се подаци о свим успешним културним подвизима чувају, пишу и бележе. Иако нема много писаних података, посебно о женама уметницама, о овој талентованој пијанисткињи и њеном раном животу смо захваљући труду и истраживању Стане Ђурић Клајн сазнали колика је уметничка величина Јованке Стојковић.
(Слика преузета са https://www.pinterest.com/pin/363313894917771522/ )Јованка Стојковић је учила од угледног чешког пијанисте Александра Драјшока. Након тога, нашла се код највећег пијанисте свих времена, мађарског композитора Франца Листа. Овај цењени пијаниста је примао само најбоље од најбољих. Учитељ Лист је сматрао првом пијанисткињом данашњег века. Након завршених студија клавира код Драјшока и Листа, Јованка одлучује да се врати у своју домовину. У пролеће 1872. године, двадесетогодишња образована и талентована пијанисткиња осваја концертне дворане Новог Сада, Сомбора, Вршца, Београда, Панчева, Суботице… Новосађани су је пак можда највише заволели, а целокупан приказ Јованкиних успешних концерата, објавио је песник Јован Јовановић Змај у листу “Застава”.
„Јованка се нарочитом љубављу бави са потпуним вештачким, савршеним, или тако названим „изврсним“ (класичним) производима музике. Под њезиним девојачким прстима ускршавају са целом душом и срцем и телом најбујнији створови великих музичких уметника. Она их разуме у дубљини своје душе и разговара се с њима као најприснија пријатељица, свирајући најдуже комаде напамет без прегледалице. Нема те тешкоће од које би она узмицала, шта више она је у концертима својим и бирала најтеже и најзамршеније вештачке производе. И опет не мислимо да је њезина снага у томе, њезина снага излази најјаче на видело баш онда када су јој прсти најмирнији, када се испод обојих руку њезиних излива она нежна финоћа, у којој по један гласак, по једна сугласница у стању је да продре до најтајнијега кутка у живом људском срцу.“ – Млада Србадија, 20 В 1872, стр. 319.
Када је седамдесетих година XИX века ушла у музички живот Новог Сада, одвијало се добра ватреног родољуба, када су се патриотизам и националност поносно исказивали. Док су музички уметници били цењени и праћени, девојке су већином сматране за грађанским госпођицама. Оне су у програму свог образовања и школовања имале музику као важан и неизоставан предмет. Музика се сматрала и саставним делом образовања тадашње деце и омладине. Иако је занимање музиком у то време сматрано аматерским позивом где су девојке на то заборављале удајом и стварањем породице, Јованка је желела да се образује и формира у озбиљног музичара коме ће то бити професија.
Након успешно одржаног концерта у част Новосадског позоришта. Пошто је концерт у Новом Саду прошао веома запажено, остали су понеки трагови у штампи: „Српкиња уметница мишљаше да је то дужна уметничком заводу народа свога, који ју је тако срдачно прихватио. Концерт изазива буру одушевљења и усхићења пре свега због њене изванредне интерпретације, а потом и њеним родољубивим ставом према омладини.”
Талентована Јованка одлучује да се усавршава у Милану. У Италији је две године школовала свој глас, јер је осим талента за клавир, била надарена и за певање. Јованка Стојковић је широм Европе држала концерте. Људи су долази у Пешту, Беч, Грац и Лондон како би чули њен глас.
Српска јавност све до 1878. године није много знала о Јованки, када се вратила у Нови Сад и удала за цењеног адвоката и новинара Бранка Јовановића. Тај брак није дуго потрајао, јер Бранко окончао свој живот самоубиством у Бечу. Након 1878. године, Јованка се вратила сцени као пијанистикња, композиторка и певачица, а њени концерти су поново пунили многе сале.

Како је Јованка постала и професор клавира, али и композитор, креирала је „Варијације на Сватовац“, „Фантазију из руских напева“, „Варијације на српску химну, само за леву руку“…
На сваком свом концерту свирала је напамет, не гледајући у ноте, а публика је награђивала венцима и цвећем. Њен раскошни глас је публику очаравао и остављао без даха. Репертоар је био богат, разноврстан и комплексан, где је доминирао Франц Лист, највећи компзитот тог времена и професор који је био сигуран у њен таленат.
Свој последњи концерт Јованка Стојковић је одржала у Србији 15. априла 1881. године. После те године име Јованка Стојаковић се не проналази у нашој штампи. У Паризу је провела последње године свог живота, а Французи су пратећи њене концерте очарано називали брилијантном словенском пијанисткињом. Преминула је негде између 14. и 15. марта 1882. године, док је вест о смрти пијанисткиње века пренета у новосадском “Стражилову” и сомборском “Бачванину”.
По годинанама свог кратког живота била вршњакиња Стевана Мокрањца, Јованка је много пре њега ступила у наш свет музике, нестала је пре него што је личност Мокрањца почела да зрачи у нашој култури и историји. Иако је живела кратко, Јованка је оставила траг у круговима Новосађана, а својим беспрекорним умећем свирања клавира и раскошним гласом, очарала многе.
Ауторка: Вања Урошев
Реализацију пројекта “Афирмација интеркултуралне женске историје на Info4Youth” реализује удружење “Послови за младе” који је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада у 2022. години.