Samopouzdanje se često predstavlja kao nešto što ili imaš ili nemaš. Kao da se neki ljudi jednostavno rode sigurni u sebe, uvek znaju šta da kažu i nikada ne sumnjaju u svoje odluke. U stvarnosti, većina ljudi se bar ponekad preispituje. Razlika je u tome što osoba sa zdravim samopouzdanjem ne misli da je savršena, već veruje da može da se izbori i kada nešto ne ide po planu.
Zdravo samopouzdanje ne znači da misliš da si bolji od drugih. Ne znači ni da moraš uvek da budeš najglasniji u društvu, najuspešniji u odeljenju ili najpopularniji na mrežama. Ono počinje onda kada prestaneš da svoju vrednost meriš tuđim ocenama, lajkovima i mišljenjima. Naravno da je lepo čuti pohvalu, ali nije dobro da ti raspoloženje zavisi samo od toga da li je neko primetio tvoj trud.
Prvi korak je da stvoriš realnu sliku o sebi. To znači da vidiš i svoje dobre strane i ono na čemu još treba da radiš. Možda si odličan u slušanju drugih, kreativan si, uporan ili lako učiš jezike. Možda ti je teško da govoriš pred ljudima, odugovlačiš sa obavezama ili se brzo obeshrabriš. Nijedna od tih stvari te ne definiše u potpunosti. Tvoje mane nisu dokaz da ne vrediš, već samo oblasti u kojima možeš da rasteš.
Važno je i da prihvatiš greške kao normalan deo života. Kada pogrešiš na kontrolnom, kažeš nešto nespretno ili ne ostvariš plan koji si imao, lako je da sebi zalepiš etiketu: „Nesposoban sam“, „Nikad mi ništa ne ide“, „Svi su bolji od mene“. Ali jedna greška nije presuda o tebi. Ona je informacija. Pitaj se šta možeš da naučiš iz te situacije i šta bi sledeći put uradio drugačije. Tako greška prestaje da bude razlog za odustajanje i postaje korak napred.
Samopouzdanje se ne gradi velikim rečima, već malim dokazima koje svakodnevno daješ sebi. Ako obećaš da ćeš završiti zadatak do večeri i stvarno ga završiš, šalješ sebi poruku da možeš da se osloniš na sebe. Ako odlučiš da svakog dana prošetaš, pročitaš nekoliko strana knjige ili vežbaš nešto što ti je važno, vremenom ćeš videti napredak. Ne moraš odmah da promeniš ceo život. Dovoljno je da postaviš mali, konkretan cilj koji je realan za tvoju trenutnu situaciju.
Umesto „Biću najbolji“, probaj sa „Vežbaću tri puta nedeljno“. Umesto „Od sada ću imati samo petice“, postavi cilj da redovnije učiš ili da zatražiš pomoć iz predmeta koji ti ne ide. Veliki ciljevi umeju da motivišu, ali mali koraci su ti koji grade osećaj sposobnosti. Svaki put kada primetiš da si nešto uradio bolje nego ranije, daj sebi priznanje. Ne moraš da čekaš ogroman uspeh da bi bio ponosan na sebe.
Poređenje sa drugima je još jedna zamka. Najčešće gledamo tuđe najbolje trenutke, a svoje najteže. Neko na mrežama deluje samouvereno, uspešno i bezbrižno, ali ti ne vidiš njegove nesigurnosti, strahove i neuspele pokušaje. Umesto da se porediš sa nekim drugim, pokušaj da se uporediš sa sobom od pre nekoliko meseci. Da li danas znaš nešto što tada nisi znao? Da li si hrabrije izneo svoje mišljenje? Da li si preživeo situaciju za koju si mislio da nećeš moći? To su stvari koje se računaju.
Zdravo samopouzdanje nije gluma sigurnosti. To je tiho uverenje da vrediš i onda kada nisi savršen, da imaš pravo da učiš, pitaš, menjaš mišljenje i pokušaš ponovo. Ne moraš preko noći postati neko drugi. Dovoljno je da svakog dana napraviš jedan mali korak ka verziji sebe kojoj veruješ.
