Милка Марковић је рођена у Панчеву 1869. године у глумачко-музичаркој породици. Милка је ћерка велике глумице уметнице Софије Вујић. Потиче из глумачке династије свештеника Луке Поповића из Ваљева. Династија се састојала од чак седамнаесторо чланова, али и чланица, који су били и играли сви на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Њен отац Аксентије Максимовић био је композитор и капелник у новосадском позоришту. Био је ожењен ћерком свештеника Луке, Софијом Вујић која је такође радила у позиришту у Новом Саду као глумица.
Породица Максимовић након рођења Милке, одлази у Праг како би њен отац стекао боље и квалитеније образовање у области музике. Нажалост, Милкин отац умире 1873. године, а она остаје сама са мајком Софијом. Након изнедне смрти супруга Аксентија, Софија је напустила Српско народно позориште и прихватила ангажман путујућих позоришта. Како је њена мајка имала представе у разним градовима, тако је и Милка стицала образовање по различитим местима. У Сомбору је 1883. године завршила Вишу девојачку школу, а познавала је и говорила немачки, француски и мађарски језик. Због своје предности у познавању страних језика, Милка је касије преводила и драмске текстове.
Иако није рођена Новосађанка, она је остала уписана и запамћена као понос новосадског глумишта, јер са преко 200 улога на сцени Српског народног позоришта оставила велики и неизбрисив траг. Још као петогодишњакиња остварила је прву улогу у Шилеровој драми Вилијам Тел.
Милка Марковић са четрнаест година постаје приправница у Народном позоришту у Београду. Након две године и двадесетак улога које је остварила, прелази у Српско народно позориште у Новом Саду и постаје њен члан 1885. године. Милка је била врло образована глумица. Како би усавршила свој глумачки таленат обилазила је велике европске театре у Бечу, Прагу, Минхену, Дрездену, Берлину, Келну, Мајнцу, Паризу, Милану, Риму, Напуљу и Венецији. Тамо је гледала и запажала како то раде најбољи глумци тог времена. У почетку је играла улоге наивки, а од када је у Српском народном позоришту наступила као Маргарита у Фаусту, прешла је у тумачење трагичних улога.
Милка Марковић је описивана као високу, витку жену грациозних покрета, „бујне тамнокестењасте косе и црномањастог привлачног лика, тамније обојеног гласа баршунасте мекоте и беспрекорне дикције”. Све су то биле клкјучне предиспозиције за њено ангажовање у разним драмским, као и музичко-сценским делима. Њен таленат је био препознатљив, а била је и врло маштовита.
Милка се обробала и као редитељ и њена прва драма је била Љубав И.Н. Потапенка 1911. године. Након тога, уследиле су и Авети Х. Ибзена, Крадљивац А. Берстена, О туђем хлебу И. С. Тургењева, изузетно вољена Сеоска лола Е. Тота, Смрт мајке Југовића И. Војновића, Хасанагиница А. Шантића и многе друге представе. Милка Марковић је као прва жена редитељ у Србији режирала 16 комада. Сва њена режисерска остварења приказана су на сцени у Новом Саду.

Међу најзначајније улоге Милке Марковић убрајају се: Грета (Фауст), Корделија (Краљ Лир), Офелија (Хамлет), Јулија (Ромео и Јулија), Настасја (На дну), Анђелија и Мајка Југовића (Смрт мајке Југовића). Госпођица Жозета, моја жена П. Гавоа и П. Шервеја, Фернанда В. Сардуа, Чергарски живот Баријера и Миржеа, Мале руке Е. Лабиша и Е. Мартена, Јеверејин из Пољске Е. Шатријана све су драме које је вредно превела Милка Марковић.
Пред сам почетак Првог светског рата изгубила је сина Стевана, а након њега и супруга Михаила. Те две трагедије оставиле се доста дубок траг у њој. Признату глумицу, редитељку и певачицу затекао је Први светски рат у Старој Пазови. Одатле су је угарске власти интернирале у Јасберењ у Мађарској. Она и њена породица су ту провели пет месеци, након тога је одлочила да оде у Женеву и ради као службеница Црвеног Крста. Њен супруг је извршио самоубиство пред сам крај рата, јер више није могао да издржава породицу.
Кад се Први светски рат завршио, вратила се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Приредила је низ великих концерата широм земље са својим другим сином Димитријем. Он је такође био глумац, певач и редитељ који је на неки начин и помогао мајци Милки да се врати на сцену Српског народног позоришта. На тој сцени је наставила да игра и режира, а потом прослави и четрдесетогодишњицу уметничког рада 1923. године.
Милка Марковић се званично пензионисала 1925. године. Своју лојалност и оданост према позоришту показала је и након пензионисања, јер је је због лоших материјалних прилика позориште борило за опстанак, а Милка је решила да настави свој ангажман. Милка је преминула у мају 1930. године у Новом Саду. Због свог великог труда и напорног рада, Милка Марковић је одликована Орденом Светог Саве В реда.
Ауторка: Вања Урошев
Реализацију пројекта “Афирмација интеркултуралне женске историје на Info4Youth” реализује удружење “Послови за младе” који је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада у 2022. години.