Због чега све треба да нас интересује шта причају на вестима?
“Да ли си чула шта се дешава тренутно у Црној Гори?“
“Нисам, на шта тачно мислиш?“
“Ма, на стање у Влади и целој земљи тренутно… било је на вестима, доста портала је ширило вест. Баш је актуелна тема.“
“А, не, не пратим ја политику. Мени је то све јако депресивно. Моја мама кад гледа Кесића њој је то смешно, мени је жалосно. Што мање знам мање ће ме погодити.“
Толико често сам била део оваквих разговора, чак их често и иницирала. Због тога ме чуди како за 5 година нисам упознала више од 10 људи свог годишта који понекад прелистају наслове или погледају вести. Или бар неку информативну емисију. Запрате инстаграм локалног портала или уопште када им искочи нека вест је не заобиђу.
Одувек ми је било чудно како ми, које највише треба да интересује шта се око нас дешава (не мислим на трачеве у школи нити која боја косе је сада ин), заправо не пратимо једини извор информација који може да нас упути у ситуацију у нашој земљи.
Ми смо ти које највише треба да интересује шта се дешава око нас самих.
Било да једног дана желите да отпутујете у топлије крајеве или да генерално мислите да политика није нешто о чему треба да се разговара, треба да имате свој став о ономе што се дешава у нашој земљи. Ево и због чега – када смо уписали први разред основне школе сазнали смо да имамо право да на сваких 45 минута имамо паузу од 5 минута и да једном у току школских часова имамо паузу од 15 минута. То су нам рекле учитељице, учитељи, наставници, директори, психолози. Да смо тада окренули леђа и одлучили да нећемо слушати, не бисмо били свесни шта значи звоно за крај часа. Не би знали да можемо да изађемо напоље да се играмо. Односно, били би ускраћени свог права на одмор. И то не због тога што нам га неко не даје или нам га забрањује. Само због сопственог незнања.
Тако је и са законима. Једног дана када се будете запошљавали, послодавац вас може преварити и рећи да у току 8 сати рада можете једном да одете на паузу. Само да нешто брзо да поједете и морате се одмах вратити на посао. Док наш закон налаже да за осмочасовни рад следи пола сата паузе. Без изузетака. Што сте боље упућени у своја права, умећете боље да их искористите.
Сигурно сте се некада нашли у ситуацији да стојите на аутобуској станици и чекате аутобус пола сада гледајући у мобилни телефон. Како време пролази, 45 минута, сат времена, постајете све више бешњи јер аутобус није стигао. Одете на сајт Јавног градског собраћајног предузећа и видите да аутобус који ви чекате не саобраћа цео дан због маратона или неке друге јавне манифестације. Због тога је корисно пратити градске информативне портале, макар на некој од друштвених мрежа које користите.
Што сте боље упућени у своја права, умећете боље да их искористите.
Али зашто у наслову стоје баш вести? Наравно, нису све вести исте, нису сви извори поуздани. Данас, да бисте добили конкретну и читаву информацију морате читати из много извора и разговарати са људима о датој теми. То све радите уколико вам је одређена информација од великог значаја или вас много интересује. Понекад је важно бити упућен, макар и површно. Било да су вести на интернету, на телевизији, у новинама, на реклами, читање и слушање ће вам донети површан осећај атмосфере у којој живимо. На њу не утичу само политичари, на њу утиче целокупно стање друштва у ком живимо.
Где год живели, на југу, северу, истоку или западу, ове или било које земље, на вашу околину, животну средину, цену ваше кирије, плату ваших родитеља, вашу сигурност, утичу и политичари, и научници, и бизнисмени и многи други фактори. Верујем да се свако од нас често осећа беспомоћно под силама које утичу на наш живот, а на које ми не можемо да утичемо. Ако мало боље размислите о томе, нашу несигурност подстичу људи који не желе да ми нешто променимо. Незнање је често највећа слабост. Поготово када желимо да променимо нешто на боље, или бар да се нешто спонтано промени на боље.
Незнање је често највећа слабост.
Покушајем да разумемо због чега нам је лоше у животу или због чега се дешавају неке негативне ствари које нас муче, покрећемо промену коју желимо да осетимо у будућности. Интересовањем, размишљањем, долажењем до идеја и закључака. Након тога разговором са људима којима такође смета оно што и нама смета и уједињавањем да бисмо променили нешто. Тако крећемо са борбом. Свако од нас је одговоран да свој живот учини бољим – а како ћемо га учинити бољим ако затварамо очи и склањамо се по страни? Ако имате могућност да учините нешто боље за себе, за своју будућност, учините то.
Ако имате могућност да учините нешто боље за себе, за своју будућност, учините то.
У реду је осећати се немоћно, али, верујте ми, нисте једини. Без обзира на коју страну нагињете, кога подржавате и у шта верујете, свакако је боље да будете упућени у дешавања око себе. Није случајно што на много факултета постоји део пријемног испита који садржи тест општег знања.
У многим земљама интересовање за политику се подразумева као саставни део свачијег живота, и у тим земљама се живи дугачије него код нас. Можда када бисмо се и ми сви интересовали, би код нас било боље? Можда би бирали другачије људе да воде државу и утичу на наше животе? Можда би смо имали више слобода и права, а можда и не? Можда се не бисмо плашили да стопирамо или шетамо ноћу тихим улицама? Можда би нам плате биле веће а лекови јефтинији? Можда, можда, можда.
Понекад мале победе, значе огромне промене у друштву.
Имам сан да ћу једног дана доћи на шалтер и да ће ми се госпођа иза пулта насмејати и рећи ,,Изволите, како могу да вам помогнем?“. То је можда чудан сан, али то је земља у којој желим да живим. Мале победе, као што би била та, значиле би за мене огромну промену у друштву. Сама, не могу да учиним да се она деси. Зато пишем овај текст са надом да ћу некога инспирисати да следећи пут када им искочи нека вест кликну на линк и прочитају, а онда прочитају и још једну, и још једну, и још једну…
То је први корак. Корак који ја данас правим за себе и људе који желе исто што и ја. Осмех и љубазност, дружељубивост и радост у очима људи које виђам око себе сваког дана. Зато ме интересује политика. Да бих једног дана пронашла заједничко мишљење са неколико људи са којима ћу једног другог дана начинити неку промену на боље. Без обзира да ли желите да сами учините нешто или не, желели да будете активисти или се држите по страни. Оног дана када неко нешто буде предузео за добробит свих нас ће му требати подршка како би знао да иде у добром смеру. Један корак, па два, три, четири, то је све што је потребно.
Желиш да будеш у току? Прати наш блог!