Образовање је изузетно важан процес који треба да траје целог живота. Школовање треба да представља образовање и стицање схватања потребе за истим, као и шире слике света који нас окружује. Осим тога, улога последње поменутог треба да буде есенцијална у интегрисању у друштво које може да нам помогне у стварању наше личности и карактера. Ипак, школски процес “школовања“ није школовање какво треба бити, у доста случајева. Школа данас указује на важност образовања, али је контрадикторна себи. Након завршетка средње школе, већина и даље нема потребу за образовањем којег су обично стекли сасвим мало током процеса за који су мислили да је школовање, а у ствари је “школовање“.
ПОГРЕШНО ВРЕДНОВАЊЕ ЗНАЊА
Један од главних проблема је само оцењивање, тачније, начин оцењивања и значај који је придодат истом. Оцене треба да дају бољу слику учениковог напретка, међутим, данашњи систем, не даје тачан увид. Управо та погрешна потврда знања у виду оцена, најбитнија током школовања представља многим ученицима непотребан извор стреса. Та потреба за бољом оценом као примарним циљем, којој је данашњи школски систем дао велику важност и само је појачао, јако је погрешна. Иако су оцена и знање донекле повезани, суштинско знање тешко да ће бити показано школским оцењивањем. На тај начин, школовање губи везу са образовањем и тако у много случајева представља губљење времена. Мислим да се овај проблем може решити увођењем испита из области којима се бавимо на крају сваке године, на основу њега би наше знање било вредновано. То би довело до дуготрајног знања и бољег схватања онога што се учи.
ДА ЛИ СЕ ЗАПРАВО УЧЕ ПРАВЕ СТВАРИ?
До сада сам писао о погрешном начину вредновања знања, али не и самом знању које треба да стекнемо. Дуготајно знање такође губи вредност ако није стечено из практичних разлога, не представља неку општу културу или није стечено због заинтересованости. Дакле, јавља се проблем у томе што се у школама учи јако пуно ствари које не спадају ни у једну од тих категорија и што се квантитет цени више од квалитета – то не даје никакву корист. На пример, у многим стручним школама се на напредном нивоу учи доста ствари које нису уопште повезане са оним што је главни предмет учења те установе. Дакле, потребно је заиста приоритизовати одређене области и предмете у зависности од интересованмја ученика.
Напоменуо сам практичну наставу, треба да се уведе више рада на терену и лабораторији, уколико школа поседује исту, треба подстицати експериментисање, прављење огледа и анализа. Школа треба да у ученицима подстакне истраживачки дух, а не да их оптерећује непотребним чињеницама и да убија креативност. Она треба подстакнути ученике да критички размишљају, а не само да упијају информације које им се сервирају. Предлажем и увођење стицања важних животних вештина као што су: упознавање са порезним системом, управљањем новцем, чак и писањем ЦВ-а. Све су ово важне вештине из разлога што нас чине спремнијим за оно после школе. Ипак, не треба се фокусирати само на оно што сматрамо корисним. Споменуо сам општу културу као важан чинилац образовања, она то није зато што нам доноси неку директну корист, већ зато што помаже у стварању једне свесне и свестране особе, која схвата свет око себе.
ЕФИКАСНОСТ И СУШТИНСКЕ ГРЕШКЕ СИСТЕМА
Поред онога шта учимо школи, битна је и ефикасност. Времена су се променила, распусти и трајање школе су се некада прилагођавали радним обавезама ђака. Школа се и данас веже за тадашњу организацију времена проведеног у школи, иако у данашњим условима нема потребе за истом. Едуковање и образовање треба бити непрекидан процес, а предуги распусти то не дозвољавају. Предложио бих више краћих распуста који би трајали до две недеље и један већи летњи распуст од месец дана. Поред тога, померањем почетка школе у 9 сати (што је случај у Финској) ученици би били продуктивнији.
У свету који се пребрзо мења, школа доста касни са све неопходнијим иновацијама. Не припремајући ученике за будућност, она представља, у многим случајевима, губљење времена или чак извор стреса за многе ученике. Све се ово дешава због програма који не подстиче индивидуалност, креативност и радозналост. Потискује страст према науци и сазнању и тиме погрешно представљајући образовање. На ове мане треба указати уколико желимо да живимо у бољој средини и друштву, јер то и јесте оно што школа треба пружити.
Желиш да будеш у току? Прати наш блог!