Шта кад неко твој оболи?

Недељу дана унапред

Сећам се момента у коме сам сазнала да се Цовид-19 проширио у Европу. Само пола сата касније, била сам на путу од Ваљева ка Новом Саду, већ размишљајући о предстојећем путовању (иако сам била на једном путу, размишљала сам о другом, што је, верујем, била навика многих људи) у Централну Европу, које ме је, од тога дана, чекало у року од недељу дана. Ни слутила нисам да ћу за две недеље схватити да ни о чему више не можемо да размишљамо на стазе дуже од два дана.

Први пацијент и шта даље

Сећам се момента када сам сазнала да је у Србији заражен један од првих пацијената, који се вратио из Будимпеште. Тада сам седела у хотелској соби у Будимпешти, на путовању на које сам се ипак отиснула. Дан касније, на путу ка Србији, кроз главу ми је пролазила само једна мисао: „Шта ће бити даље?“. Вирус је био све ближи, а самим тим и све реалнији.

Ванредно стање

Само проглашење ванредног стања, било ми је страшније од забране кретања. Тада је неко, по први пут, јавно изјавио да нешто заиста није у реду. Искрено, мени забрана кретања није тешко пала. Поред свих обавеза које сам имала и хроничног умора који је само повећавао вероватноћу пада имунитета и тога да сам угрожена, била сам, заправо, задовољна, јер сам знала да не постоји шанса да (можда заражена, након пута у иностранство) некога заразим, али ни да се и сама заразим. Вирус је, ипак, остао мисаона именица, необјашњив и непостојећ.

Вирус, респиратори, заражени и све остале мисаоне именице

Априлско недељно пре подне, прекинуо је један телефонски позив. Мајци је зазвонио телефон, јављено јој је да јој је брат у болници. Дијагноза: САРС-ЦоВ-2 и, мада то није речено одмах, сви смо већ знали. Све оне приче: „Ма то је само мало јачи грип, то ни не постоји, ово је само контрола човечанства.“, осим што су биле дезинформације, постале су увредљиве и несносне. Тога дана, схватила сам да је нечији живот угрожен, баш због тог истог „мало јачег грипа“. Нисам доживела коронавирус, нити то икоме желим. Ипак, од тога момента, иако није мене директно погодио, постала сам свесна да је он међу нама. А, када се то деси некоме кога знате, кога много волите и ко је у вашем животу присутан одувек, више не правите разлику између тога да ли је та особа старија или млађа, да ли је савршено здрава или пак има придружене болести. У моменту када се ради о неком драгом, схватите да људи који оболевају нису само број који ће неко од лекара изговорити на конференцији за медије и да респиратор није само апарат на који су прикључени „тежи случајеви“. Више ништа од тога не представља мисаону именицу, већ реалност која је и те како болна. Оно што је најтеже када сте члан породице оболелог, јесте то што ништа није сигурно. Као што сам рекла на почетку, размишљајући о својим плановима недељу дана унапред, нисам ни слутила да ћу ускоро схватити да се ни о чему више не може размишљати на стазе дуже од два дана. У овим моментима, када би најужи круг људи који је знао шта се дешава питао какво је стање, знали бисмо да кажемо: „Сада је добро, али не вреди ништа говорити, стања се мењају из сата у сат.“ И тако је и било. Врло често сам помишљала: „Пре месец дана си имала испуњен календар датумима рокова које мораш да испоштујеш, прославе на које треба да одеш и почетке и крајеве путовања, који су сезали до краја јула. Сада не можеш да кажеш ни да ли ће ти ујак остати добро до сутра.“

Откровење

Верујем да сви тешки моменти који нас задесе у животу, морају донети и нешто добро. То добро видим као откровење које би требало да нас, поучене лошим искуством, води ка томе да кроз живот корачамо на другачији начин и да на време исправимо грешке које смо правили. У овом случају, откровење је било такво да је начин на који гледам на пандемију много другачији него пре. Вирус је од тог априлског пре поднева присутан у мом животу и понашам се као да сам његов потенцијални преносилац и да би неко други могао да доживи исто што је и један од мојих чланова породице. Сада знам да, иако су физички угрожени сами пацијенти и свакако морају да буду у фокусу, угрожени су и чланови њихове породице, јер сви они пролазе кроз огроман стрес. Не желим да кажем, нити заиста сматрам да треба бити радикалан и затварати се у себе. Напротив, желим да поручим да је ова ситуација решива и да много тога може да се избегне, само уколико смо свесни да људи истински преживљавају тешке губитке и тешке моменте, који заиста не треба да буду условљени чистом непажњом и одбијањем прихватања реалности. На крају крајева, сви ми много теже пролазимо кроз ово због тога што је овај вирус непознаница и не знамо из искуства какве су могућности исхода. Чак и ако не верујете у постојање вируса, чак и ако мислите да сте здрави – носите маске, јер не знате да ли жена која седи поред вас у аутобусу одлази да прими хемотерапију, не знате да ли је вашем професору математике ћерка дијабетичарка, а он мора да одлази на посао јер је једини запослени у породици и, засигурно, немате представу о томе како било којој особи, а, у крајњем случају, и вама самима, вирус може да се манифестује.

Зато, чувајте себе, јер једино тако ћете сачувати и друге.

“Пројекат под називом “Спречавање насиља информисањем омладине кроз Info4Youth платформу” финансирала је Амбасада Републике Француске у Србији. Ставови изражени у овом тексту искључива су одговорност аутора и његових сарадника и не представљају званичан став Амбасаде Републике Француске у Србији”

Желиш да будеш у току? Прати наш блог!

Podeli tekst