Замислите два сценарија у чијој главној улози сте ви. Прва сцена: улазите у гранд салу коју очигледно испуњава висококласно друштво. Друга сцена: улазите у кафић који вам је добро познат након вишепутног долажења. На оба места вас чека непознато друштво, а ви жељни да упознате нове животне пријатеље. У првом сценарију шетаћете са исправљеним леђима, док у другом сценарију, бићете природно погрбљени. У оба сценарија ћете се смешкати више него обично. Са висококласним друштвом ћете причати о темама у које баш и не можете да се укључите, а са друштвом у кафићу ћете вероватно наћи теме које оживљавају дијалоге на дуже време. У оба сценарија покушавате да се прилагодите окружењу, да се стопите са осталима, мењате себе да би се другима више допали. Ни не примећујемо те ситне промене док се не скупе у потпуности. И чему све то? Да задивимо публику? Како ту исту публику да задивимо, ако не можемо себе да задивимо? Како да упознамо животне пријатеље, када ми ни себе не познајемо?
Тај пријатељ кога чежњиво тражимо је константно са нама. Сваки наш удах је пропраћен његовим издахом, откуцаји срца нам се у исто време убрзавају кад се узбудимо, делимо тугу и радост. Ми смо своји верни животни пријатељи.
Наш пријатељ у футуру

Велику загонетку чији одговор откривамо у ходу јесте: “Шта садржи моја будучност? ” Велико је то питање, на које ни стари филозофи нису знали одговор, а њима приписујемо сво знање овог света. У оваквим моментима окрећемо се странцима, јер више верујемо њима него својим жељама..
Зашто, када је реч о нашој будућности, ми прилазимо другима и захтевамо одговор од њих који је за нас неупотребљив? Човек коме смо наредили одговор ће извршити наредбу, али из своје перспективе, својим искуством. Ви сте две различите особе, пијете кафу на различитим местима, шетате различитим улицама. Ако је успео да се прогура до првог реда на концерту са лакоћом, не значи да ћеш и ти успети. Звучи мало грубо, знам, али питајте себе ово питање, ”Зашто сматрам да ће други знати одговор на питање које се бави мојим животом?” У реду је тражити савет, мада, ми као наивни млади пупољци узимамо све здраво за готово. Уколико је њихова реченица боље формулисана и звучи “одрасло”, пре ћемо њима поверовати и имати исти став.
Можда ми, а ни наш пријатељ, нисмо стигли до напредног нивоа у откривању речника, али то не значи да сад треба своја размишљања да занемаримо.
Нама је природно да заборавимо луде предлоге, које нам наш вечно креативан пријатељ предлаже, да не бисмо били тужни ако се не остваре, уместо да то искористимо као неки вид подстицаја. Као неко уверење да смо на добром путу и, ако већ сад размишљамо о таквим могућностима, да ћемо сигурно имати сличну прилику у реалном свету.
Аутор: мој верни пријатељ
Колико пута сте чули: “ти си писац свог живота?” Верујем, не мало пута. Открићу вам тајну – наш најбољи пријатељ је заправо путник кроз време. Кад жели и кад мисли да је потребно, враћа нас у наше младе дане и подсећа нас како је лепо опет бити дете. Дете које сањари, које са својим верним мачем успева да победи страшну аждају звану непознаност. Ако верујемо да смо ми писци својих живота, који би нам били алати? Буквалиста би рекао папир и оловка, али и буквалиста греши. Није ти довољан само прибор. Треба да знаш како правилно да искористиш тај прибор. Потребно нам је време, мотивација, дисциплина, издржљивост. Битно је разликовати да је мотивација само поћетак великог пројекта и да она нестаје, а оно што нас тера даље, да напредујемо, јесте дисциплина. А како постати самодисциплинован? Е, ту се заправо види да ли си ти своја светиња или аветиња. Да ли ћеш себе погурати да постигнеш свој максимум или ћеш, након првог пада, одустати и сматрати себе губитником. Како ми себе сматрамо, тако ће нас и други сматрати.

Аветиња?
Ниси ни себичан ни егоцентричан ако покушаваш себе да упознас и радиш оно што тебе чини срећним. То захтева неке жртве, али и то је део живота. Увек идемо даље. Ти, кад почнеш себе да упознајеш, нећеш ништа ново открити, само ћеш неким особинама и понашањима дати више пажње. И можда вам се нешто неће свидети. То није ништа страшно. Увек смо млади и увек имамо времена то да променимо. Не вреди нам да себе малтретирамо и спутавамо у развитку, због нечега што можемо да променимо. Особа увек има подршку, али највећу подршку има од себе. Ти си тај који бира да ли чеш имати позитивну или негативну подршку.
