Свако од нас жели да буде прихваћен онакав какав јесте. Да не мора да мења начин на који говори, облачи се, воли, верује или размишља само да би се уклопио у друштво. Ипак, често заборављамо да и људи око нас имају исту потребу. Неко слуша музику коју ми не разумемо, неко има другачију веру, порекло, породичну причу или поглед на свет. То не значи да је чудан, мање вредан или „погрешан”. То само значи да је другачији од нас.
Различитости су свуда око нас. Виде се у школи, на тренингу, на друштвеним мрежама, у комшилуку и у најближем друштву. Понекад нас оно што не познајемо збуњује, па нам је лакше да се нашалимо, осудимо или окренемо главу. Али баш ту почиње избор: да ли ћемо реаговати из предрасуде или из жеље да разумемо?
Толеранција не значи да морамо да се слажемо са свим што неко мисли или ради. Сасвим је нормално да имамо различита мишљења. Можемо да расправљамо, да бранимо свој став и да кажемо да се не слажемо. Али важно је како то радимо. Поштовање значи да не вређамо, не понижавамо и не одузимамо другоме право да буде оно што јесте. Може се рећи: „Не мислим исто као ти”, без додавања увреда, подсмеха и осуде.
Млади данас имају прилику да упознају свет много брже него генерације пре њих. Једним кликом можемо чути нечију причу из другог града, земље или културе. Али интернет носи и ризик: лако је написати ружан коментар када не гледамо особу у очи. Зато је важно да се запитамо како би се неко осећао да те речи чује уживо. Иза сваког профила је стварна особа, са својим страховима, сновима и несигурностима.
Поштовање различитости почиње малим стварима. Када не прекидамо некога док говори. Када не користимо нечије порекло, изглед или идентитет као тему за шалу. Када станемо уз друга или другарицу који су мета исмевања. Када питамо уместо да претпостављамо. Једноставно „Хоћеш ли да ми објасниш?” понекад може да отвори много важнији разговор него сто брзих закључака.
Нико не мора да буде исти да бисмо се разумели. Баш супротно, различите приче нас могу научити нечему новом. Неко ће нам показати другачији начин размишљања, неко ће нас подсетити да будемо храбрији, а неко ће нам помоћи да схватимо колико мало знамо о животима других људи. У томе је лепота заједнице: не морамо сви да личимо једни на друге да бисмо припадали истом друштву.
Толеранција није слабост нити празна реч коју чујемо само на часовима грађанског васпитања. Она је знак зрелости, самопоуздања и храбрости. Лако је тапшати по рамену оне који су нам слични. Прави карактер се види у томе како се понашамо према онима који су другачији. Ако свако од нас направи мало више места за разумевање, мање ће бити подела, а више прилика да се сви осећамо прихваћено.