Где престаје слобода говора

У последње време све више се прича о говору мржње у медијима и на друштвеним мрежама. Твитер је постао место где људи имају слободу да искажу свако своје мишљење, често се кријући иза лажних профила или не откривајући свој идентитет. То може да подразумева шаљиве преписке, дневне анегдоте, али и вређање других, остављајући простор за постове са неонацистичким, расистичким, хомофобичним и сличним садржајем. Услед недовољне информисаности, такви коментари или наслови у таблоидима често се правдају слободом говора, уз коментар да људи данас, услед либерализације и приче о људским правима, више не знају да се шале.

Дефинисање у закону

Члан 19 Универзалне декларације о људским правима (1948) каже да: ,,Свако има право на слободу мишљења и изражавања; ово право обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и шири обавештења и идеје било којим средствима и без обзира на границе.”. Члан 10 Европске конвенције о људским правима (1953) наводи да се ова слобода ипак може подвргнути ограничењима или казнама прописаним законом када се, међу осталом, крше углед или права других. Исто то подразумева и Члан 46 Устава Републике Србије.

Медија центар на свом сајту дефинише говор мржње (хате спеецх) као: ,,Сваки облик изражавања који подстиче, промовише или оправдава нетолеранцију, дискриминацију и непријатељство према припаднику друге расе, националности, вероисповести, пола, сексуалне оријентације, порекла и осталих личних ствојстава појединца или групе”. Уз то наводи да његов циљ јесте да изазове негативне последице попут маргинализације. Закон о јавном информисању и медијима га забрањује у члану 75.

Примери: пресуде и стратегије

Неки од коментара које Цензоловка (,,Сајт о слободи медија”) наводи као примере говора мржње на друштвеним мрежама упућене политичарима, новинарима, активисткињама и другим јавним личностима, а који су стигли до посебног тужилаштва за високотехнолошки криминал, јесу:

,,Ово је за батине”

,,Све ћу вас поклати… и све по кући у женској обући од колевке и кревеца па све до испод земље.“

Случај Аните Матић, бивше активисткиње Иницијативе младих за људска права, као тужиље, против тужених издавача Информера, Инсајдер тима и Драгана Вучићевића је пример пресуде против говора мржње који је Апелациони суд потврдио крајем 2018. године због тескта издатог у 2017. години под називом ,,Фашисти нападају”. Суд је навео да текст представља говор мржње према свим активистима Иницијативе јер су били окарактерисани као ,,Шиптари” (за шта је утврђено да у српском језику није политички коректно, већ је увредљиво), ,,фашисти”, непријатељи и опасност за Републику Србију.

Уједињене Нације су у мају прошле године објавиле стратегију и акциони план који се тичу ове теме, јер говор мржње представља ,,претњу за принципе, вредности и програме УН-а”. Циљеви су да се повећају напори да се реше узроци, али и да се омогуће ефикасне реакције на утицај који ова појава има. Неке од кључних обавеза јесу праћење и анализирање говора мржње, пружање подршке жртвама, коришћење образовања као алатке за обраћање и сузбијање и слично.

Желиш да будеш у току? Прати наш блог!

Podeli tekst