Када се бавимо масом идеја коју треба усвојити, није пожељно кренути редом и усвајати идеју једну по једну. Како бисмо постигли што виши степен разумевања текста, потребно је прво разумети природу проблематике и структуру поглавља или параграфа који изучавамо. То се постиже брзим исчитавањем текста. Тако стварамо тзв. костур који касније надограђујемо детаљнијим знањима. Познавање целине нам помаже да разумемо њене делове.
Наше читање је под утицајем сврхе читања и природе самог текста, стога, начин на који читамо треба да буде одређен оним што читамо. Различит приступ читању требало би имати за уџбеник из историје, филозофије, новински чланак, књижевни текст, итд. Морамо уочити намеру аутора док је дати текст писао. Питања која можемо поставити су:
Шта ми наслов говори о овом тексту, лекцији или књизи ?
Који су делови целине?
Која питања треба тражити кроз пажљиво читање?
Сва знања постоје у тзв. „системима значења“ који садрже примарне, секундарне и периферне идеје. Док читамо, за почетак, треба да усвојимо примарне идеје, јер су оне кључ за разумевање осталих идеја . Када стекнемо то иницијално разумевање, можемо почети да размишљамо о систему као целини. Што пре почнемо да размишљамо о систему, тиме ће он пре постати важан за нас. Кад разумемо основне историјске идеје, можемо почети да размишљамо историјски.

Питања која нам могу олакшати усвајање ових примарних идеја су:
Која је најважнија идеја овог параграфа?
Како је идеја овог параграфа повезана са идејом претходног?
Како су најважније идеје у овом тексту повезане?
Када смо сигурни да смо разумели суштину самог текста, његово разумевање даље продубљујемо секундарним идејама. То би били разлози, описи, примери, чињенице и сл.
Узмимо за пример следећи текст:
“ Када смо у биоскопу, често се можемо суочити са веома гласним људима или децом која плачу. Код куће можеш паузирати филм када одеш у кухињу по грицкалице. Пријатније је и опуштеније гледати филмове код куће. Може бити веома опуштајуће гледати филм у пиџами, док седимо на удобрној фотељи.”
Истакнута реченица представља главну идеју, док све остале откривају разлоге који поткрепљују чињеницу или претпоставку, изнесену у главној реченици. Главна идеја се, према томе, не мора налазити на самом почетку, већ може, као и у примеру, у средини, или у виду закључка на крају текста.

За крај ћемо уочити разлике између импресионистичког и рефлективног ума, а везане су за умеће критичког размишљања приликом читања текста.
· Импресионистички ум “лута” од параграфа до параграфа, не правећи разлику између ауторовог и сопственог мишљења. Просуђује став аутора исправно само ако се тај поглед поклапа са његовим уверењима.
· Рефлективни ум тражи смисао, надгледа пажљиво оно што се говори од параграфа до параграфа и јасно разликује своје од ауторовог мишљења. Он, такође, прилагођава читање специфичним циљевима. Бити критичан у преводу значи оценити оно што читаш по јасноћи, тачности, прецизности, релевантности, дубини, ширини, логици, значају и коректности. Отворен је за нове идеје и размишљања и спреман је да учи из њих.
Ефективно и критичко читање могу бити од великог значаја приликом студирања, рада, као и самосталног читања неке нове материје коју желимо разумети на много већем нивоу. Треба им посветити време, дугорочно их примењивати, а као резултат тога добићемо развијенију критичку и аналитичку мисао, јаснију способност изражавања и већу свест и знање о материји која нас занима, али и свету који нас окружује, а који крије бесконачно много више од онога што ми свакодневно запажамо, али и површно читамо.
