Када бисмо желели да направимо спој лингвистике, феминизма, психологије и балета, једина особа која би нас асоцирала на дате појмове била би Свенка Савић.

Новосађанка рођена 1940. године у Госпођинцима, деценијама је активна када је реч о родној равноправности и женским правима. Основне академске студије завршила је 1964. године на Филозофском факултету у Новом Саду, у области српског језика и књижевности, а магистрирала је пет година касније у области лингвистике. Као студенткиња, била је чланица Балетског Српског народног позоришта у Новом Саду. Годину дана је провела Лењинграду (данашњем Санкт Петербургу) на усавршавању у Лењинградској балетској школи, у области методике балета, и добила звање наставнице класичног балета. По повратку у Нови Сад, годину дана предаје у Балетској школи, а докторску дисертацију из психологије одбранила је на Филозофском факултету у Београду. Ова синергија лингвистике и психологије усмерила ју је да се даље усавршава. Тако је 1979. године отишла у Сједињене Америчке Државе да би се на одсеку за психологију Универзитета у Берклију, као добитница Фулбрајтове стипендије, бавила развојном психолингвистиком.
Чини се да је читав радни век посветила управо психолингвистици, па је на Филозофском факултету у Новом Саду била редовна професорка од 1978. године на предметима Увод у лингвистику, Анализа дискурса, Психолингвистика и Језик и род. Једно време била је гостујућа професорка на предмету Језик и род на Факултету политичких наука у Београду, као и на предмету Комуникација и функционални стилови на Филозофском факултету у Нишу. Ипак, много дуже се налази на позицији координаторке Асоцијације центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања при Универзитету у Новом Саду. У оквиру асоцијације учетвовала је у истраживачким пројектима – Психолингвистичка истраживања, Животне приче жена у Војводини и Школа ромологије.
Један период провела је и као координаторка удружења под називом Женске студије и истраживања ,,Милева Марић Ајнштајн’’, а последњих неколико деценија чланица је Удружења за примењену лингвистику.
До сада је написала око 20 књига, а за књигу Балет 1994. године добила је награду Лаза Костић. Како сама каже, теоријски и практични аспект игре, плеса и балета за њу представљају, не само хоби, већ и професију.

Када је реч о родно осетљивом језику, одржала је преко 500 догађаја на простору бившег српскохрватског говорног подручја. За активност на овом пољу 2003. године добила је награду Извршног већа Војводине за развој родне равноправности.
Године 2010., постала је прва професорка емерита Филозофског факултета у Новом Саду, а 2017. године уручена јој је награда за животно дело коју Удружење балетских уметника Србије додељује заслужним уметницима у области уметничке игре.
Ауторка: Александра Јовановић
Реализацију пројекта “Афирмација интеркултуралне женске историје на Info4Youth” реализује удружење “Послови за младе” који је подржала Градска управа за културу Града Новог Сада у 2022. години.