Полексија Тодоровић рођена је 3. априла 1848. године у Београду као Полексија Бан и била је старија ћерка српског писца, педагога и дипломате Матије Бана и пореклом Гркиње Маргарите Бан. Полексија је била веома кркхог здравља, због чега је завршила само три разреда, стога је уместо у школи, дане проводила крај мора у очевом родном Дубровнику. Међутим, њени изузетно образовани и свестрани родитељи одлучили су да јој омогуће изванредно образовање и културу како би једног дана била успешна и перспективна жена. Отац Матија је током времена уочио њен таленат за цртање, те се заваљујући њему усмерила ка сликању и створила имресивну уметничку каријеру.
Слика преузета са линка: https://galerijeimuzeji.rs/poleksija-volim-vas/
Основна знања из сликарства стекла је под менторством Јована Дерока у београдској реалној школи. Током једног периода, музику јој је предавао Корнелије Станковић. Након тога, наставила је са усавршавањем сликарства у приватној школи сликара Стевана Тодоровића, те је до своје 16. године савладала основе овог заната. Управо тада код ње се пробудила и љубав према доста старијем учитељу. Њихова љубав крунисана је браком 1864. године у Београду, и од тог тренутка Полексија се у потпуности посветила сликарству и постала његова верна сарадница. Полексија и Стеван су били годину дана заједно у Фиренци, где су изучавали дела ренесансних мајстора. Уз свог супруга, наставила је да се развија и напредује као сликарка. Са Стеваном је радила велики број поруџбина, а великим делом су то биле иконе и црквене слике, те је Полексија на тај начин постала прва жена у Србији која је осликала иконостас са 19 икона 1880. године у дворишној капели Свете Наталије у Београду (краљичина црква). Управо њена дела красе многобројне цркве широм земље, а сваки детаљ је урађен са великим поштовањем према српској традицији и историји. Полексија није само била мајстор у изради икона; заједно са својим супругом, стварала је портрете који су остављали без даха. Осим што је била изузетно талентована уметница, била је и једна од најобразованијих Београђанки свог времена. Полексија је говорила италијански и немачки језик, отварајући прозоре према европским културним дешавањима. Формално образовање стекла је у Заводу за младе девојке из угледних кућа, где је поред ликовне уметности, учила и књижевност, историју, свирање клавира и вештине ручног рада.
Полексија је са својим супругом отворила прву сликарску школу у Србији, захваљујући огромном искуству које је годинама стицала вредно радећи. Поред икона и портрета, Полексија је сликала и пејзаже, међу којима се посебно издваја “Панорама Београда”. Један од њених најпознатијих портрета јесте “Портрет Матије Бана”. Ова уметница је умногоме следила стопе свог оца Матије, тако да ни Први светски рат није прекинуо њен друштвени ангажман. Након одласка у Рим, оснива и преузима вођство „Комитета српских жена“. И поред љубави према сликарству, њена преданост супругу није ослабила. Наставили су стварање све до дубоке старости Стевана, славног сликара који је преминуо 1925. године. Након његове смрти, Полексија је наставила свој уметнички рад још 14 година. Већ тада је у Београду (и широм земље) наговештавала да ће постати „најстарија српска сликарка“. Ипак, ни у деветој деценији живота није одустајала од културног и друштвеног ангажмана. Полексија, попут њеног супруга и оца, доживела је дубоку старост и преминула је у Београду 1939. године. Сахрањена је у породичној гробници на београдском Новом гробљу, званично поставши најстарија сликарка у земљи. Неки од њених дела чувају се у две важне установе у Београду: 16 слика се налази у Народном музеју, док је део заједничког опуса са супругом Стеваном Тодоровићем изложен у Дому Јеврема Грујића.
Извори:
http://srpskaenciklopedija.org/doku.php?id=poleksija_todorović
https://osnazenazena.rs/poleksija-todorovic-umetnicki-put-prve-slikarke-ikona/