Када је ,,Хер“ стигао у биоскопе 2013. године, деловао је као поетична визија будућности у којој људи развијају емоције према вештачкој интелигенцији. Данас, више од деценију касније, схватамо да та будућност није само дошла – већ је постала наша реалност.
Теодор, усамљени писац из филма, улази у везу са оперативним системом Самантом, која учи, развија емоције и прилагођава се њему. Тада смо то доживљавали као фантазију. А данас? Људи проводе сате разговарајући са АИ цхатботовима, траже утеху у дигиталним гласовима, а неки се чак емотивно везују за алгоритме који их „разумеју“.
ОпенАИ, Google, Microsoft – сви они развијају системе који постају наши сапутници у свакодневном животу. Емоционални АИ асистенти, попут оних у апликацијама за ментално здравље, већ помажу људима да се осећају мање усамљено. Љубавни АИ асистенти су стварни. Персонализовани алгоритми уче како да нас утеше, инспиришу, па чак и флертују.
Питање више није да ли ће се ,,Хер“ остварити – већ колико далеко смо спремни да идемо. Да ли ћемо се, као Теодор, ослонити на АИ више него на људе? Хоће ли нас вештачка интелигенција зближити или додатно удаљити?
Будућност из ,,Хер“ није пред нама. Она је овде. И већ је обликује наш свет.
