Нови таласи шунда под којима се као народ и даље налазимо почињу да стварају нови менталитет код људи који као да одбија културу и прихвата мањак исте као нормалу, а не као проблем. Ако се ова појава некултуре уопсте и детектује као проблем кривац је неко други, зар не? Кривимо оне којима не видимо лице, оне који уместо нас одлучују и издвајају само 0,7 одсто процената из бруто друштвеног производа за културу и тиме нас смештају на дно лествице европских држава у пољу културе. Међутим, шта ако они нису ти који су криви за мањак културе у земљи? Шта ако смо ми ти који су сами себи резервисали место на дну лествице?
Утицај неквалитетних ТВ медија
Чињеница је да су људи, а посебно млади и деца, изложени утицају неквалитетних медија што се сматра једним од највећих криваца за мањак заступљености културе у данашње време. Један од такозвано најпопуларнијих лоших утицаја је приказивање високобуџетних програма званих ријалити програми. Они су прозвани као најпопуларнији извор лошег примера понашања и доброг примера некултуре јер нико не може да оспори чињеницу да те врсте програма лоше утичу на људе и самим тим и на културу. Многи се чак и изненадјују када чују какву високу гледаност ти програми имају, а знају да се већина људи згражава када се ријалити програми уопште спомињу. То је баш због те срамоте коју представља гледање таквог програма, јер сви знају да они представљају неморал и неће да их ико види као конзуматоре таквог програма, али и даље свесно настављају их прате. Други проблем код ових програма је чињеница да су они високобуџетни. Новац који је уложен у њих и још више новац који се од њих добија је за већину грађана, и то не само Србије, незамислива свота новца. Само размишљање о томе какве се цифре врте око њих који не производе ништа корисно друштву, док се за културу или чак и неке важније сфере издваја неупоредиво мање новца, изазива бес. А ако то не изазива никакву реакцију, онда ће барем морати чињеница да тај читав механизам покреће друштво више него било ко други. Не постоје тачни разлози за популаризовање оваквих програма, али највероватнији разлог је то да су они извор лаке забаве.

Лако се упија то што они имају да прикажу, ментални напор је такорећи непостојећи и константно се неки конфликти дешавају који праве илузију динамичности коју људи обично и највише траже. Зато су и конзуматори оваквих програма људи који су изгубили неку своју животну динамику, најчешће старији људи и они својим редовним праћењем ријалитија доводе до повећања њиховог буџета , тиме и њихове популаризације због чега се они као популарни производ кроз друге облике намећу и младима. То је упрошћенија верзија круга кроз који се овакве емисије рангирају у популарности и заузимају неко своје место у друштву. Закључак би онда био да смо ми ти који би требали више да брину о својој заједници и о људима који су у већој могућности да при излгању оваквом садржају заправо поклекну под њихов утицај. Иако је то нешто што бисмо ми требали да урадимо и на шта треба да обратимо пажњу, не можемо заборавити да ово нису једини извори некултуре.
Улога новинарства у друштву
У данашњим медијима јавља се проблем неписмености, не поштовања граматичких правила и уопштеног занемаривања основних новинарских правила. Ова појава код људи доводи до смањеног вокабулара и занемаривања онога што је основ свега и сваке културе, а то је језик. Непоштовање његове историје и правила доводи до разних пропуста, посебно у новинарству, што нам доноси многе наслове и вести које су фрапантне али не и информативне, што нас заправо оставља са незнањем о пре свега политичкој ситуацији која би требала све да нас ,макар на локалном нивоу, занима. Тако ми постајемо лако манипулативна гомила а да то ни не примећујемо. Пласирањем текстова, највише у таблоидима, који све више пишу са главном наменом да буду питки и приметни од стране потрошача долази до озбиљних оштећења друштвене културне структуре јер шта је уопште неинформисано друштво које свој језик не поштује?
Борба против некултуре
И опет, на крају смо ми(као друштво) они који овакав садржај морају да избегавају и селектују сваки фрагмент свог културног живота. Примарни разлог за тим је очигледан, али постоји и онај шири који често заборављамо односно да је од (нажалост неопходног) рата против некултуре једино битније запажање културе. Не заборавите тај део ваше друштвене одговорности јер ће ипак комад Снежане Гњидић- ,,Ајнштајнова жена“ бити први комад из Србије који ће своју премијеру доживети у енглеском преводу у професионалном позоришту у Вашингтону 5. марта, збирка есеја Иве Драшкић Вићановић под називом ,,Завођење ума, огледи из естетике“ је награђена од стране Удружења ликовних уметника, примењених уметника и дизајнера Србије на Међународном београдском сајму књига и још многе друге представе доживљавају своју премијеру, додељују се награде, пишу се књиге, можда чак и ближе вама него што сте мислили. Култура није резервисана са прошлост и даље постоји, и даље живи зато је изаберите у мору неквалитета и не затварајте очи над свим оним што је створила и што још има да понуди.
Желиш да будеш у току? Прати наш блог!