Evropski omladinski centar Vojvodine zajedno sa svojim partnerima, organizacijama Novosadska ženska inicijativa i Poslovi za mlade, realizuje projekat “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih”, a koji je deo Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu 2 (ReLOaD2) koji finansira EU, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Naime, predstavnici partnerske organizacije Novosadska ženska inicijativa organizovali su sastanak 16. januara sa Bobanom Pavlovićem, partnerom iz Udruženja policajaca i građana “Bezbedna zajednica”. Na spomenutom sastanku pružene su informacije o samom ReLOaD2 projektu, kao i o ciljevima koji Evropski omladinski centar Vojvodine, kao nosilac projekta, želi da ostvari u saradnji sa partnerskim organizacijama. Takođe, na sastanku je bilo nešto više reči i o dve grupe obuka – IT obuka i obuka mekih veština, koje očekuju sve zainteresovane NEET mlade sa teritorije Grada Novog Sada. Cilj održanog sastanka je bio da predstavnik Udruženja policajaca i građana “Bezbedna zajednica” Boban Pavlović, putem sajta i profila na društvenim mrežama Facebook i Instagram deli informacije o obukama za digitalne i meke veštine. Zahvaljujući gospodinu Bobanu i udruženju “Bezbedna zajednica” biće obavešten veliki broj ljudi, što će rezultirati dostizanjem do krajnjih korisnika.
Ukoliko se projekat “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih” uspešno proširi na veliki broj korisnika, postoji veća verovatnoća da će njegovi rezultati i uticaj biti održivi u dužem vremenskom periodu. Samim tim, dolazi se do zaključka da će planirane IT obuke i obuke mekih veština biti od značajne koristi za dalji karijerni napredak NEET mladih, odnosno mladih koji nisu u procesu obrazovanja, niti su zaposleni, a nisu ni u nekom programu obuke ili edukacije. Upravo to može stvoriti lančanu reakciju u kojoj se podrška i angažovanje mladih nastavlja i nakon završetka samog projekta.
„Izrada ovog teksta podržana je od strane Gradske uprave za sport i omladinu – Kancelarije za mlade Grada Novog Sada.“
Evropski omladinski centar Vojvodine će u saradnji sa partnerskim organizacijama Novosadska ženska inicijativa i Poslovi za mlade, realizovati projekat “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih”, a koji je deo Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu (ReLOaD2) koji finansira EU, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Partnerske organizacije dovele su svoje članove kako bi imali prilike da se upoznaju sa NEET mladima, ali i da nauče nešto novo na predavanju koje je održala Đurđina Mačak ispred Nacionalne službe za zapošljavanje.
Prema njenim rečima, mladi su prepoznati kao važan resurs naše ekonomije i dosta se radi na poboljšanju njihovog položaja na tržištu rada. Poruka mladima jeste da budu otvoreni za nova znanja i veštine, jer se mnogi poslovi se polako gase. Međutim, razvojem novih tehnologija, digitalne ekonomije i automatizacije procesa stvaraju se novi poslovi za koje se traže i nove veštine. Digitalna pismenost i digitalne veštine su danas neophodne, kao i meke veštine koje će učiniti da se željeni posao i dobije.
Projekat traje ukupno 9 meseci, dok će tokom 5 meseci biti realizovane dve grupe aktivnosti: IT obuke – imaju za cilj da doprinesu jačanju digitalnih veština mladih, kao i Meke veštine čija obuka će doprineti jačanju mekih veština kod mladih, kao i na njihovom osnaživanju pri zapošljavanju.
„Izrada ovog teksta podržana je od strane Gradske uprave za sport i omladinu – Kancelarije za mlade Grada Novog Sada.“
Evropski omladinski centar Vojvodine sa zadovoljstvom poziva sve zainteresovane da se prijave na ciklus obuka u okviru projekta “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih” koje će biti realizovane u Novom Sadu, u skopu Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu 2 (ReLOaD2).
Tokom trajanja projekta biće realizovane dve grupe obuka:
Meke veštine – upošljivost mladih, kroz osnaživanje kapaciteta mladih radi uvećanja izgleda za zapošljavanje u skladu sa lokalnim kontekstom tržišta rada i potrebama mladih (komunikacione veštine, rešavanje konflikata, organizacione veštine, aktivno slušanje, upravljanje vremenom, timski rad, upravljanje kriznim situacijama, upravljanje stresom, pregovaranje)
Web dizajn i development – osnovni kurs IT pismenosti, WordPress, HTML, CSS, Bootstrap, PHP i MySQL kurs, SCRUM and SCRUM master kurs, QA software tester kurs, DevOps kurs.
Ukoliko imate između 15 i 30 godina i živite na teritoriji Grada Novog Sada, pripade NEET mladima, prijavite se!
Učešće na obukama je besplatno, a biće realizovane u periodu od februara do jula meseca 2024. godine.
Sa velikim zadovoljstvom obaveštavamo javnost da je veb platforma www.informacijezamlade.rs potpisala sporazum o saradnji sa 20 omladinskih organizacija koje aktivno deluju na teritoriji Grada Novog Sada.
Cilj ove saradnje jeste unapređenje informisanosti mladih kroz redovno objavljivanje vesti, najava događaja, javnih poziva, edukativnih programa i drugih aktivnosti koje ove organizacije realizuju.
Platforma će služiti kao jedinstveno mesto za prikupljanje i širenje informacija od značaja za mlade, kako bi im se olakšalo uključivanje u različite inicijative i podstaklo njihovo aktivno učešće u društvenom životu.
Potpisivanjem ovog sporazuma, napravljen je važan korak ka povezivanju ključnih aktera omladinskog sektora, u cilju zajedničkog delovanja i podrške mladima.
Verovanje u snagu saradnje, transparentne komunikacije i dostupnosti informacija vodi nas u pravcu izgradnje dinamičnije, angažovanije i bolje povezane omladinske zajednice.
Zahvaljujemo se svim organizacijama na ukazanom poverenju i radujemo se zajedničkim inicijativama koje su pred nama!
Савез студената Универзитета у Новом Саду је 28. децембра 2024. успешно одржао конференцију „Мрежа младих предузетника и предузетница Новог Сада“ која је окупила велики број младих заинтересованих за предузетништво, запошљавање, умрежавање и лични професионални развој. Конференција је представљала круну пројектних активности реализованих током новембра и децембра, а њен значај огледа се у томе што је младима пружила прилику да на једном месту чују искуства стручњака, предузетника и универзитетских професора, као и да се директно повежу са људима из света бизниса и образовања.
Пројекат је подржан од стране Канцеларије за младе Града Новог Сада, а реализован је са циљем да допринесе развоју предузетничких компетенција код младих и њиховом социјалном и економском осамостаљивању, у складу са Локалним акционим планом политике за младе Града Новог Сада. Конференцију је посетило више од 70 младих, што говори о великом интересовању за ову тему.
Посебну вредност конференцији дали су пажљиво осмишљени панел-разговори, који су отворили важна питања о развоју предузетништва међу младима. Учесници су имали прилику да прате разговоре о умрежавању предузетника и предузетница, као и о значају образовања за предузетништво, кроз које су представљена различита искуства, практични савети и увиди релевантни за младе који желе да покрену сопствене иницијативе или се боље позиционирају на тржишту рада.
Учесници-панелисти у оквиру конференције били су предузетници Денис Тул, Горан Остојић, Јован Влашки, Никола Учур, Далибор Белић и Милица Обреновић.
Конференција је уједно била и простор за размену идеја, постављање питања, повезивање младих са искусним предавачима и подстицање нових облика сарадње. Овакви догађаји су од посебног значаја јер младима не нуде само теоријска знања, већ и конкретне примере, мотивацију и контакте који могу бити драгоцени у даљем професионалном развоју.
Engleska skraćenica NEET – not in employment, education or training) predstavlja određenu grupu mladih ljudi koji nisu uključeni ni u obrazovni sistem, niti su zaposleni, a nisu ni u nekom programu obuke.
NEET mladi su veoma često suočeni s izazovima kao što su nezaposlenost, socijalna isključenost, i poteškoće u pronalaženju stabilnih puteva ka zapošljavanju ili daljem obrazovanju.
Međutim, ova grupa može uključivati mlade ljude koji su napustili školovanje, nisu uspeli da pronađui posao nakon završetka obrazovanja ili se nalaze u raznim oblicima privremenog zaposlenja.
Razlozi zbog kojih mladi postaju NEET mogu varirati i uključivati faktore kao što su ekonomske teškoće, nedostatak prilika za obrazovanje, nedostatak veština potrebnih na tržištu rada, zdravstveni ili socijalni izazovi, ili nedostatak podrške iz okoline. Organizacije i društvene institucije često rade na razvoju programa i politika kako bi pomogle ovim mladim ljudima da se integrišu u društvo kroz obrazovanje ili zaposlenje.
Evropski omladinski centar Vojvodine će sa partnerskim organizacijama Novosadska ženska inicijativa i Poslovi za mlade realizovati projekat „Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih“ koji je deo @reload_westernbalkans koji finansira EU, a sprovodi @undp_serbia u saradnji sa Gradskom upravom za sport i omladinu – Kancelarija za mlade.
Istraživanje sprovodimo kako bi saznali šta su tvoje potrebe i na najbolji način dizajnirali bespatne kurseve na koje ćeš moći da se prijaviš u toku januara 2024.
Najmanje 30 NEET mladih, 50% muškaraca i 50% žena, uzrasta od 18 do 30 godina starosti proći će kurs IT pismenosti, WordPress, HTML, Bootstrap and JavaScript kurs, SCRUM and SCRUM master kurs, QA software tester kurs, i DevOps kurs, kao i kurs “mekih veština” kao podršku upošljivosti mladih, kroz osnaživanje kapacitet mladih radi uvećanja njihovih izgleda za zapošljavanje u skladu sa lokalnim kontekstom tržišta rada i njihovim potrebama.
Ovaj upitnik izrađen je u okviru projekta „Regionalni program lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu (ReLOaD)“, koji finansira Evropska unija (EU), a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Srbiji. Sadržaj ovog flajera, kao i rezultati prikazani u njemu, iskljičiva su odgovornost Evropskog omladinskog centra Vojvodine i nužno ne izražava stavove Evropske unije (EU) niti Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Beta Vukanović rodila se kao Babet Bahmajer 18. aprila 1872. godine u Nemačkoj. Nakon završetka osnovne škole i više ženske škole, 1890. godine upisala se na privatnu slikarsku školu Karl Mara i Anton Ažbea u Minhenu koja je obeležila njen život na više načina. Pre svega, upravo tamo je stekla obrazovanje koje će je kasnije odvesti ka plenerizmu, umetničkom pravcu koji je zagovarala i u svojoj daljoj karijeri. Drugi način na koji su provedene godine u slikarskoj školi kod Ažebea promenile život mlade umetnice Babet, bilo je poznanstvo sa Ristom Vukanovićem, koji je u tom trenutku takođe bio polaznik iste škole želeći da se bavi slikarstvom. Poznanstvo u slikarskoj školi krunisano je i brakom, nakon čega Beta i Rista Vukanović odlučuju da se presele za Beograd, iako su im mnogi govorili da je to grad bez značajnog interesovanja za umetnost. Upravo njihova zajednička ljubav prema slikarstvu, ogromno ineteresovanje i želja da postignu nešto značajno dovela je do ozbiljnih pomaka. Najpre, 1898. godine Beta i Rista Vukanović organizovali su prvu izložbu u Sali stare Narodne skupštine koju je posetio čak i sam kralj Aleksandar Obrenović. Do tada su slikari, obično, izlagali po jednu svoju sliku u izlozima gradskih radnji, ali vrlo retko u Narodnoj skupštini ili Građanskoj kasini koji su u to vreme bili jedini izložbeni prostori u Beogradu.
Beta Vukanović
Slika preuzeta sa linka:
https://www.011info.com/ko-je-bio/beta-vukanovic-1–umetnica-koja-je-beograd-oslikala-bojama-impresionizma
Kraljevska umetnička škola nastala je 1900. godine, nakon što su Beta i Rista Vukanović nasledili od Kirila Kutlika Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu. Nakon promene adrese, Vukanovići su preselili slikarsku školu u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13, koju je projektovao Milan Kapetavić, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. Upravo je ta kuća bila prva oslikana fasada u Beogradu, gde je Beta oslikala iznad glavnog ulaza u kuću kompoziciju Tri muze. Beta Vukanović je bila impresionistkinja, a želela je da sve svoje buduće umetnike poduči radu u prirodi i pod vedrim nebom. Bila je i svojevrsni inovator jer je u slikarstvo Srbije unela mnogobrojne likovne vrste i pojave koje pre nje nisu postojale niti su bile primetne. U svom slikarskom opusu ova umetnica je negovala predeo, akt, portret, kompoziciju i to u tehnikama ulja, akvarela i pastela. Kada je impresionizam počeo da slabi, istakla je crtež, ojačala oblik i zadržala boje samog imresionizma.
Beta Vukanović smatra se začetnicom umetničke karikature u Jugoslaviji. Objavila je preko 500 humorističkih portreta ličnosti iz beogradskog umetničkog, kulturnog, ali i političkog i vojnog života. Još 1910. godine u Beogradu je izložila svojih 60 karikatura na IV izložbi Društva “Lada”. Preživela je čak četiri rata, kao bolničarka i asistentkinja lekarima, zbog svog znanja stranih jezika. Za svoj angažman nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912), kao i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913). Beta Vukanović je crtala i slikala do kraja svog života, odlazeći svaki dan u svoj atelje, ali je često puta bila viđena i kako sedi sedi u obližnjem parku i skicira. Beta je dobitnica Nagrade za životno delo, a posle čitavog veka posvećenog umetnosti, preminula je u Beogradu 31. oktobra 1972. godine. Njena zaostavština ostaje kao dragocen doprinos jugoslovenskoj likovnoj sceni.
Olga Jevrić rođena je u Beogradu 29. septrembra 1922. godine u porodici Srbislava Jevrića, direktora Banatsko-trgovačkog d.d. i majke Ane Radivojević-Vačić. Osnovnu školu i niže razrede gimnazije završila je francusko-srpskoj školi “St. Joseph” u Beogradu, dok je više razrede pohađala u Trećoj državnoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu. Olga je 1942. godine položila prijemni na Muzičkoj akademiji, ali je već naredne godine upisala i vajarski odsek Akademije likovnih umetnosti. Kako je bila veoma posvećena i predana učenju, Olga je već 1946. godine diplomirala na Muzičkoj akademiji 1946. godine u klasi profesora Ćirila Ličara. Međutim, samo dve godine kasnije Olga je diplomirala i na Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića, a upravo kod njega je 1949. godina završila i postdiplomske studije. Studirala je i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu u periodu od 1949. do 1953. godine.
Olga Jevrić Slika preuzeta sa linka: https://arsfid.edu.rs/baza-arsfid/jevric-olga/
Prvi put se pojavila na izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti 1948. godine, a samostalno je izlagala 1957. u Beogradu. Svoje radove je predstavila na mnogobrojnim izložbama kako u zemlji tako i u inostranstvu, uključujući reprezentativne izložbe savremene jugoslovenske umetnosti u inostranstvu. Postala je član ULUS-a 1950. godine,a boravila je u mnogim državama na studijskim putovanjima: Mađarska, Italija, Čehoslovačka, Holandija, Belgija, Poljska, Fransuska, Švajcarska, Turska, Austrija, Engleska, Rusija, Grčka i SAD. Već u ranim pedesetim godinama prošlog veka, u periodu figuracije, umetnica je prekinula sa pričom ili simbolikom u skulpturi i usmerila se ka samim likovnim elementima, materijalu i apstraktnom izrazu. Odlučila se za oštar raskid s tada prevladavajućim socrealizmom. Počela je sa figurativnom skulpturom, ali je zatim sve više istraživala problem forme, prostora, materijala i mase.
Olga Jevrić oblikovala je skulpture u umetničkom okruženju ranih posleratnih godina, koje su brzo napredovale od ranih portreta i prvih predloga za spomenike. Olga je volela muziku i vajarstvo, pa je stoga stigla do sopstvenog skulptorskog izraza koji je prvi put predstavila 1957. godine u Beogradu na samostalnoj izložbi. Upravo taj trenutak se smatra prelomnim datumom u istoriji srpske skulpture nakon velikih ratova. Nazivi ključnih skulptura u opusu Olge Jevrić, od Komplementarnih formi i Artikulacije prostora (1956), preko Astatične forme (1960), Formi pod pritiskom (1963-64), Formi u nastajanju (1964), Zahvaćenog prostora (1974) pa do mnogih drugih, jasno pokazuju njen dosledan apstraktni skulptorski jezik.
Godine 1974. Olga Jevrić je izabrana za dopisnog člana SANU. Godine 2006. je darovala Kući legata 44 svoje skulpture koje su izvedene u feri-oksidu, gvožđu, cementu, terakoti i patiniranom gipsu. Retrospektivna izložba njenih dela održana je u Galeriji SANU 2001. godine. Tokom karijere, osvojila je brojne nagrade za skulpturu, među kojima su Politikina nagrada iz 1961. godine, Nagrada za skulpturu na 10. Oktobarskom salonu u Beogradu 1969. godine, i Nagrada Vukove zadužbine 2001. godine. Preminula je u Beogradu 10. februara 2014. godine, nakon gotovo šest decenija uspešnog rada.
Desanka Maksimović rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici kao najstarije od osmoro dece Draginje, poreklom iz poznate svešteničke porodice Petrović i Mihaila Maksimovića, učitelja rabrovičke osnovne škole. Odmah nakon njenog rođenja, otac Mihailno dobio je premeštaj, pa se tako porodica preselila u Brankovinu gde je Desanka provela detinjstvo. U periodu od 1905. do 1909. godine pohađala je osnovnu školu u Brankovini, dok je Valjevu završila gimnaziju, te se početkom avgusta 1933. godine udala za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova.
Desanka Maksimović
Slika preuzeta sa linka: https://www.sanu.ac.rs/clan/maksimovic-desanka/
Tokom 1919. godine Desanka Maksimović upisuje studije uporedne književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Naredne godine urednici Sima Pandurović i Velimir Živojinović Masuka objavljuju njene pesme „Jedna smrt” i „Pitanje” u časopisu Misao gde je jedno vreme bila i stalni urednik. Tokom 1924. godine izabrana je za stipendistu francuske vlade i odlazi u Pariz, a tada prvi put njene četiri pesme izlaze na nemačkom jeziku. U Dubrovniku je bila izuzetno zapažena i cenjena gde je bila postavljena za suplenta Učiteljske škole, dok je posle dolaska u Beograd 1926. godine radila u ženskoj gimnaziji. Nakon povratka iz Pariza, Desanka Maksimović dobija svoj prvi orden – orden Svetog Save. U međuvremenu pojavile su se zbirke pesama i pripovedaka: „Vrt detinjstva”, „Zeleni vitez”, „Ludilo srca”, „Srce lutke spavaljke”, „Kako oni žive”, „Raspevane priče”, „Nove pesme”… Opevala je srpska stradanja i žrtve u velikom broju čuvenih rodoljubivih pesama među kojima je najpoznatija „Krvava bajka”, posvećena masakru nad nedužnim srpskim stanovništvom 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu. Pored ove pesme, veoma su značajne i „Srbija se budi”, kao i „Spomen na ustanak”. Nakon završetka Drugog svetskog rata Desanka objavljuje knjige: „Govori tiho”, „Miris zemlje”, „Nemam više vremena”, „Pesnik i zavičaj”, „Ozon zavičaja”, „Pisma iz Norveške”, „Letopis Perunovih potomaka”, „Slovo ljubavi” i mnoge druge. Koliki je bila rodoljub i zakljubljenik u svoj brankovački kraj, najbolje govori zbirka poezije „Tražim pomilovanje” gde u lirskoj raspravi sa Dušanovim zakonikom zastupa sve kategorije ljudi, a između ostalih i svoje brankovačke zemljake.
Desanka Maksimović u Njujorku 1980. godine
Slika preuzeta sa linka:/https://www.bgb.rs/centralna/navigacija/5/desankamaksimovic/katalog.pdf
Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, pisac za decu, romansijer, dok se povremeno bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa francuskog, ruskog, slovenačkog i bugarskog jezika. Bila je članica Srpske akademije nauka i umetnosti, dok je za života objavila oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske, kao i putopisne proze. Desanka Maksimović preminula je 11. februara 1993. godine u svom domu u Beogradu, nakon što je početkom tog meseca osetila prve znake prehlade. Po sopstvenoj želji sahranjena u zavičajnoj Brankovini. Upravo tamo sačinjeno je pravo malo pesničko svetilište.
„Čovek je predodređen svojom dobrotom da voli, a ne da mrzi. Mržnja se rađa naknadno, veštački, tamo gde materijalna dobra i egoizam potisnu ljudska osećanja.” – Intervju iz magazina Oko 1981. godine, autor: Ivan Hetrich.
Anđelija Lazarević je rođena 1885. godine u Beogradu, u veoma uglednoj porodici gde joj je otac bio poznati srpski lekar i književnik Laza Lazarević, a majka Poleksija, ćerka ministra i predsednika Vlade Kneževine Srbije, Nikole Hrastića. Anđelija je kao i njen otac, imala dara za pisanje, ali i veoma krhko zdravlje. Još kao dete pokazivala je sklonost prema umetnosti – muzici, crtanju, pisanju i pevanju. Sa samo šest godina uspevala je da nacrta oca i majku, ali i mrtvu prirodu, dok joj je voće na stolu služilo kao slikarski model. Očarana svetom slikarstva, Anđelija je 1908. godine upisala slikarsku školu, kako bi svoj talenat mogla dalje da razvija i usavršava. Međutim, bolest i slabo zdravlje su bili uzroci čestog prekidanja školovanja. Osnovno obrazovanje je uspela da završi tako što je učila kod kuće, a ispite polagala u školi. U periodu od 1908. do 1911. godine pohađala je i slikarsku školu Bete i Riste Vukanovića, ali želeći da napreduje u pisanju išla je i časove iz književnosti i jezika. Anđelija je odlično poznavala francuski i nemački, dok je vremenom uspešno savladala i engleski, italijanski i ruski jezik. Nakon položene male mature niže gimnazije 1910. godine, otpočela je sa radom u Prvoj ženskoj gimnaziji kao učiteljica slikanja.
Anđelija L. Lazerević Slika preuzeta sa linka: https://arsfid.edu.rs/baza-arsfid/lazarevic-andjelija/
Anđelija je najviše crtala pejzaže, pa je tako od 1913. godine izlagala svoje radove kao članica Lade na jugoslovenskim i društvenim izložbama. Ne želeći da odustane ni od pisanja, Anđelija je iste godine napisala i roman “Lutanja” koji je govorio o veselom životu mladih beogradskih slikara spajajući na taj način svoje dve najveće ljubavi – slikarstvo i književnost. Prvi svetski rat je zatekao u Minhenu, gde je otišla da se usavršava u slikanju. Želeći da bude uz svoju porodicu i narod, Anđelija se vratila u Prokuplje gde je na kratko napustila svoju slikarsku i književnu karijeru, radeći kao bolničarka. Nakon rata, nastavila je sa daljim stvaranjem. Smilja Đaković, Anđelijina prijateljica i vlasnica časopisa “Misao”, ohrabrila ju je da se više okrene ka poeziji. Upravo tada nastaju neke od njenih najpoznatijih pesama, kao što su: “Bele zastave”, “Melanholija”, “Senka”, “U noći”, “Vrapci”, “Čovek s bremenom”… Ove njene pesme su bliske sa meditativnim zapisima velikih književnika – Ive Andrića, Desanke Maksimović i Danice Marković. Anđelija je mrljivo i vredno stvarala, te je i pored krhkog zdravlja uspevala i u pripovetkama da nastavi svoj književni rad, gde su se pojedini fragmenti mogli čitati i kao pesme u prozi.
U želji za napretkom i usavršavanjem, Anđelija je 1920. godine otišla u Pariz gde je slikala mostove i ulice. Zdravstvena situcija joj se značajno pogoršava, te ne želeći da opterećuje porodicu odlazi u Beč, a potom i u Sloveniju kako bi se u sanatirijumu izlečila. U Splitu je 1924. godine dobila mesto nastavnice slikanja u srednjoj školi, ali pogoršano zdravlje i bolest je vraćaju u rodni Beograd. U svojoj 41. godini života, Anđelija je preminula u sanatorijumu na Vračaru. Svedoci njenih poslednjih trenutaka tvrde da je umrla sa osmehom na licu. Nažalost, nije dočekala da vidi svoju prvu knjigu odštampanu i izloženu u beogradskim knjižarama. Njena dva prozna dela, „Lutanja“ i „Palanka u planini“, konačno su ugledala svetlost dana sa prestižnim plavim koricama Srpske književne zadruge i predgovorom Pavla Popovića.
Jelisaveta Načić rođena je 31. decembra 1878. godine u Beogradu kao trinaestoro dete imućnog i uglednog trgovca Mihaila S. Načića. Još od malih nogu Jelisaveta je pokazivala izraženu inteligenciju i kreativnost, dok je njena želja za znanjem i napredovanjem bila ogromna. Osnovnu i srednju školu je završila u Beogradu, gde su nakon završetka Gimnazije njeni roditelji smatrali da je vreme za udaju i kraj njenom obrazovanju, međutim Jelisaveta nije tako mislila. Upisala je Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu, kao jedina žena u prvoj generaciji tek osnovanog arhitektonskog odseka. U roku i to sa visokim ocenama Jelisaveta je završila univerzitetske studije arhitekture u Beogradu 1900. godine, čime je postala prva arhitektica u Srbiji.
Jelisaveta Načić
Slika preuzeta sa linka: https://beogradskonasledje.rs/aktuelnosti/jelisaveta-nacic-graditeljka-beograda
Nakon uspešno završenih studija arhitekture, Jelisaveta Načić se zaposlila u Ministarstvu građevina kao crtač – tehnički pripavnik. Međutim, dalji napredak joj onemogućen zbog nedostatka uverenja o završenom vojnom roku. Jelisaveta Načić postala je jedna od pionirki zaposlenih žena u javnom sektoru u Srbiji kada je dobila posao u Ministarstvu građevina. Njeno zapošljavanje označilo je značajan korak napred za žene u radnom svetu, posebno u to vreme. Ovaj događaj ukazuje na hrabrost i odlučnost Jelisavete da se suoči s društvenim normama i postavi temelje za prisustvo žena u javnim institucijama u Srbiji. Njen doprinos kao jedne od prvih žena zaposlenih u Ministarstvu građevina otvorio je vrata za buduće generacije žena koje su težile profesionalnom angažmanu u javnom sektoru. Kada je položila državni ispit 1902. godine počela je da radi kao gradski arhitekta u Inženjersko-arhitektonskom odskeku beogradske opštine. Na samom početku svog angažmana Jelisaveta je ostvarila veoma zapažen rezultat kada je osvojila treće mesto na konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat crkve Karađorđevića na Oplencu. Svoj društveni i profesionalni angažman Jelisaveta je ostvarivala i kroz aktivnosti u Udruženju srpskih inženjera i arhitekata, čija je bila članica.
Jelisaveta Načić je započela svoj prvi projekat u beogradskoj opštini radom na uređenju Malog Kalemegdana, prema nacrtu poznatog arhitekte Dimitrija T. Leka. U okviru ovog projekta, ona je osmislila dekorativno barokno stepenište izrađeno od zelenog kamena. Ovo impozantno stepenište i danas krase tvrđavu s jedne strane, nasuprot zgrade francuske ambasade. Njen doprinos ovom projektu nije samo označio početak njenog rada u beogradskoj opštini, već je takođe predstavljao uvod u njen kreativni izraz, obeležen dekorativnim elementima i pažljivim pristupom arhitekturi. Projektovala je i mnogobrojne privatne kuće, te je sačuvano 5 takvih planova širom Beograda: u ulicama Brankovoj, Kraljice Natalije, Vojvode Milenka, Beogradskoj i na Kosančićevom vencu. Jedan od najznačajnijih projekata Jelisavete Načić jeste zgrada osnovne škole “Kralj Petar Prvi” na čijoj fasadi se nalaze portreti Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića. Upravo u toj zgradi je 1923. godine odigrana prva košarkaška utakmica u Beogradu. Pored toga, Jelisaveta je projektovala crkvu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu, crkvu Svetog Arhangela Mihajla u Štimlju, prvi blok radničkih stanova na Balkanu, te prvu bolnicu za obelele od tuberkoloze u Srbiji koja je srušena nakon Prvog svetskog rata. Takođe, Jelisaveta je projektovala i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke u Prokopu. Upravo zbog Prvog svetskog rata prekinuta je uspešna i plodna karijera Jelisavete Načić kada je 1916. godine internirana u logor Nežider u Mađarskoj. Pretpostavlja se da je povod za odvođenje u logor bio slavoluk na Terazijama koji je postavila u čast srpskih vojnika koji su se vraćali iz Balkanskih ratova, na kome je pisala rodoljubiva poruka “Nisu svi Srbi oslobođeni.” U logoru je upoznala svog supruga, intelektualca albanskog porekla, Luku Lukaja. Jelisaveta Načić je svoje najvažnije arhitektonske doprinose ostvarila u Beogradu, gradu koji je smatrala svojim stvaralačkim domom. Postoji tvrdnja da je tokom čitavog života osećala duboku tugu zbog odsustva iz svog rodnog grada i težila je da se vrati u njega. Od 2004. godine, ulica koja se nekada zvala Pavla Papa, na Gundulićevom vencu, nedaleko od zgrade sa radničkim stanovima – jednog od njenih remek-dela, dobila je ime Jelisavete Načić. Ova ulica postala je svojevrsno trajno sećanje i priznanje Jelisavetinom nasleđu, simbolizujući njen značajan doprinos arhitekturi Beograda.
Draga Dimitrijević rođena je u Staroj Kanjiži 30. avgusta 1840. godine. Njen otac, Živojin Dimitrijević, bio je advokat, stoga je Draga imala povoljne mogućnosti za kvalitetno školovanje. Bila je prva srpska društveno-kulturna aktivistkinja, učiteljica, književnica, glumica i publicistkinja. U književnim krugovima tokom svog života bila je poznata i pod pseudonimom Draga D-ća, koji je sama izabrala. Draga zauzima posebno mesto uz Milicu Stojadinović Srpkinju u srpskoj poeziji pretprošlog veka. Rodoljublje, ljubav, svetlost, usamljenost i zajednica povezuju ove dve umetničke duše.
Draga Dejanović
Slika preuzeta sa linka: sr.wikipedia.org/wiki/Драга-Димитријевић_Дејановић
Nakon završene osnovne škole, Draga je pohađala institut Vižikov u Temišvaru, međutim, zbog očne bolesti koja ju je zadesila u trineaestoj godinini, prekinula je školovanje. Nakon toga se preselila sa porodicom u Bečej, gde se tokom 1861. godine udala za učitelja Mihaila Dejanovića. Zbog velike želje za napretkom i usavršavanjem, Draga je iste godine otišla u Peštu gde se o njoj starao rođak Steva B. Popović, veliki kulturni pregalnik u Austrougarskoj i dugogodišnji direktor “Tekelijanuma”. Upravo će taj boravak tamo biti od presudnog značaja za njen dalji kulturni rad, jer će je njen ujak upoznati i povezati sa nekim od najznačajnijih ličnosti iz pokreta Ujedinjena omladina srpska. Zahvaljujući boravku u Pešti, otpočela je saradnju sa Lazom Kostićem, Gigom Geršićem, Vladimirom Jovanovićem, Alimpijem Vasiljevićem, Antonijem Hadžićem, Ilijom Vučetićem i Svetozarom Markovićem. Vremenom postaje strastvena zagovornica ženske ravnopravnosti. Ova žena, nazvana „ženom sa dubokim osećanjem“ od strane Svetozara Markovića, posvećivala se godinama svojim idejama i radu u okviru Ujedinjene omladine srpske. Njihov cilj bio je prosvetljivanje Srba kroz kulturu i obrazovanje. Pokrenuli su list „Mlada Srbadija“, te su na taj način bili prvi koji su istakli pitanje emancipacije žena, zahtevajući da se srpske devojčice obrazuju pod istim uslovima kao i dečaci. Draga je objavljivala svoje stihove u časopisu “Danica”, čime je jasno istakla svoj pesnički talenat. Njena poezija je prepoznatljiva po iskrenom izražavanju o rodoljublju, ljubavi, ljubavnoj strasti, i senzualnim opisima muškog tela. Na taj način, demonstrirala je svoju samosvesnost i slobodu u izražavanju.
Započela je svoju glumačku karijeru u putujućoj družini Jovana Kneževića 1860. godine. Prvi put je stupila na scenu Srpskog narodnog pozorišta 15. avgusta 1862. godine, igrajući u komediji „Doktor Zoljić“ autora R. Benediksa. Početkom 1863. godine, kratko vreme je bila član Diletantskog društva Ujedinjene omladine srpske u Beogradu, gde je bila jedan od najaktivnijih članova. Njena adaptacija šaljive igre „Đavolasti pevač“ iz nemačkog jezika izvedena je 4. septembra 1863. kao posebna predstava u čast rođendana kneza Mihaila. Takođe, Draga je pisala novinske članke povodom nekih političkih događaja, držala predavanja, slala polemičke dopise, ali i raspravljala o uređenju srpskih škola. Jedina objavljena zbirka pesama „Spisi Drage Dejanović“ (Novi Sad, 1869) sadrži 45 ljubavnih i rodoljubivih pesama. U ovim pesmama se prepoznaje blag uticaj narodne poezije, Branka Radičevića, Zmaja, Jove Ilića. Nažalost, drugu knjigu „Uskok Kariman“ nije stigla da objavi, a rukopis je izgubljen. Više njenih dela ostalo je neobjavljeno, uključujući dramu „Deoba Jakšića“, pripovetku „Svećenik u Morlaku“ i raspravu „Mati“. Nakon što joj je prvi sin preminuo 1867. godine, Draga je preminula na porođaju 26. juna 1871. godine.
Marija Maga Magazinović je od detinjstva volela muziku i ples, jer je za nju to bila “esencija života”. Obeležila je početak 20. veka postavši prva žena koja je kročila u mnoge životne i poslovne sfere, a sve ovo ostvarila je u Beogradu, u izuzetno patrijahalnom duhu prestonice Srbije.
Marija Maga Magazinović
Slika preuzeta sa linka: http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr/autorke/marija-maga-magazinovic
Marija je rođena u Užicu 1882. godine, međutim, porodica se seli u Beograd nakon što je njen otac dobio poslovnu ponudu terzije u Narodnom pozorištu. Zahvaljujući poslu njenog oca, Maga je imala mogućnost da besplatno posećuje mnogobrojne predstave Narodnog pozorišta. Na taj način je negovala ljubav prema glumi i plesu, koja će ostati nepromenjena do kraja njenog života. U Beogradu je završila dvogodišnju Višu žensku školu, a nakon toga je upisala Odsek za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao vanredni student pošto devojke nisu mogle da budu redovni sudenti. Tamo je slušala predavanja iz fizike, hemije i srpske književnosti, ali je pokazala i veliko interesovanje za učenje nemačkog i ruskog jezika. Maga je bila nezadovoljna položajem žena na Filozofskom fakultetu, te je odlučila da upiše Pravni fakultet koji do tada bio muški. Maga je diplomirala filozofiju 1904. godine, dok je prava napustila, smatrajući da je ispunila svoj cilj čime su otvorena vrata Pravnog fakulteta mnogim studentkinjama. Marija je 1903. godine osnovala i Klub studentkinja koje su bavile aktivno prevođenjem filozofskih tekstova poznatih feministkinja i socijalistkinja tog vremena.
Žena koja je istakla sebe početkom 20. veka nije samo doprinela sticanju prava devojaka na redovno univerzitetsko obrazovanje, već je bila pionir i u drugim oblastima. Ona je zauzela prva mesta na nekoliko radnih pozicija – postala je prva žena novinarstva u tada novoosnovanoj Politici i novinar saradnik u Pozorišnom listu, ali je postala i prva bibliotekarka u Srbiji. Međutim, Maga se uvek vraća svojoj prvoj ljubavi, muzici i plesu. Shodno tome, odlučila je 1909. godine da ode u Minhen sa namerom da doktorira, ali i da se dodatno usavršava u glumi i plesu. Iako je tamo pohađala razne časove glume i baleta, Maga shvata da je njen izraz moderan, slobodan ples. Po povratku u Beograd, osnovala je školu za ritmičku gimnastiku, koja je tokom svog 35-godišnjeg postojanja iznedrila veliki broj plesačica, dok Marija je osmilila i niz koreografija i koncerata. Želeći da napreduje u svom radu, pohađala je i različite inostrane škole plesa, tako da je stečeno znanje koristila za unapređivanje kvaliteta svoje škole. Kroz svoje tekstove, javna predavanja i pedagoški rad, Maga je počela da informiše javnost o konceptu ritmike, istovremeno ističući važnost plesa i fizičke kulture.
Poleksija Todorović rođena je 3. aprila 1848. godine u Beogradu kao Poleksija Ban i bila je starija ćerka srpskog pisca, pedagoga i diplomate Matije Bana i poreklom Grkinje Margarite Ban. Poleksija je bila veoma krkhog zdravlja, zbog čega je završila samo tri razreda, stoga je umesto u školi, dane provodila kraj mora u očevom rodnom Dubrovniku. Međutim, njeni izuzetno obrazovani i svestrani roditelji odlučili su da joj omoguće izvanredno obrazovanje i kulturu kako bi jednog dana bila uspešna i perspektivna žena. Otac Matija je tokom vremena uočio njen talenat za crtanje, te se zavaljujući njemu usmerila ka slikanju i stvorila imresivnu umetničku karijeru.
Poleksija Todorović
Slika preuzeta sa linka: https://galerijeimuzeji.rs/poleksija-volim-vas/
Osnovna znanja iz slikarstva stekla je pod mentorstvom Jovana Deroka u beogradskoj realnoj školi. Tokom jednog perioda, muziku joj je predavao Kornelije Stanković. Nakon toga, nastavila je sa usavršavanjem slikarstva u privatnoj školi slikara Stevana Todorovića, te je do svoje 16. godine savladala osnove ovog zanata. Upravo tada kod nje se probudila i ljubav prema dosta starijem učitelju. Njihova ljubav krunisana je brakom 1864. godine u Beogradu, i od tog trenutka Poleksija se u potpunosti posvetila slikarstvu i postala njegova verna saradnica. Poleksija i Stevan su bili godinu dana zajedno u Firenci, gde su izučavali dela renesansnih majstora. Uz svog supruga, nastavila je da se razvija i napreduje kao slikarka. Sa Stevanom je radila veliki broj porudžbina, a velikim delom su to bile ikone i crkvene slike, te je Poleksija na taj način postala prva žena u Srbiji koja je oslikala ikonostas sa 19 ikona 1880. godine u dvorišnoj kapeli Svete Natalije u Beogradu (kraljičina crkva). Upravo njena dela krase mnogobrojne crkve širom zemlje, a svaki detalj je urađen sa velikim poštovanjem prema srpskoj tradiciji i istoriji. Poleksija nije samo bila majstor u izradi ikona; zajedno sa svojim suprugom, stvarala je portrete koji su ostavljali bez daha. Osim što je bila izuzetno talentovana umetnica, bila je i jedna od najobrazovanijih Beograđanki svog vremena. Poleksija je govorila italijanski i nemački jezik, otvarajući prozore prema evropskim kulturnim dešavanjima. Formalno obrazovanje stekla je u Zavodu za mlade devojke iz uglednih kuća, gde je pored likovne umetnosti, učila i književnost, istoriju, sviranje klavira i veštine ručnog rada.
Poleksija je sa svojim suprugom otvorila prvu slikarsku školu u Srbiji, zahvaljujući ogromnom iskustvu koje je godinama sticala vredno radeći. Pored ikona i portreta, Poleksija je slikala i pejzaže, među kojima se posebno izdvaja “Panorama Beograda”. Jedan od njenih najpoznatijih portreta jeste “Portret Matije Bana”. Ova umetnica je umnogome sledila stope svog oca Matije, tako da ni Prvi svetski rat nije prekinuo njen društveni angažman. Nakon odlaska u Rim, osniva i preuzima vođstvo „Komiteta srpskih žena“. I pored ljubavi prema slikarstvu, njena predanost suprugu nije oslabilа. Nastavili su stvaranje sve do duboke starosti Stevana, slavnog slikara koji je preminuo 1925. godine. Nakon njegove smrti, Poleksija je nastavila svoj umetnički rad još 14 godina. Već tada je u Beogradu (i širom zemlje) nagoveštavala da će postati „najstarija srpska slikarka“. Ipak, ni u devetoj deceniji života nije odustajala od kulturnog i društvenog angažmana. Poleksija, poput njenog supruga i oca, doživela je duboku starost i preminula je u Beogradu 1939. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju, zvanično postavši najstarija slikarka u zemlji. Neki od njenih dela čuvaju se u dve važne ustanove u Beogradu: 16 slika se nalazi u Narodnom muzeju, dok je deo zajedničkog opusa sa suprugom Stevanom Todorovićem izložen u Domu Jevrema Grujića.
Danica Jovanović rođena je 4. januara 1886. godine u sremskom selu Beška, kao najmlađe od petoro dece u ratarskoj porodici Krste i Mileve Jovanović. Pripadala je generaciji srpskih modernista, koji su umetničko školovanje započeli početkom XX veka, međutim njihov rad i napredovanje preknuli su Balkanski i Prvi svetski rat.
Danica Jovanović Slika preuzeta sa linka: https://wannabemagazine.com/izlozba-danica-jovanovic/
Danica je još u ranom detinjstvu pokazivala interesovanje i talenat ka slikanju. Iako je poticala iz patrijahalne sredine, zahvaljujući velikoj želji i upornosti uspela je da se posveti slikarstvu. Svoje prvo priznanje dobila je kada su je slikari Dušan i Stevan Aleksić 1899. godine odlučili da obnove živopis u beščanskoj crkvi i pozvali upravo Danicu da im se pridruži u radu. Nakon toga, odlučila je da se u potpunosti posveti slikarstvu i školovanju, kako bi svoj talenat i veštine razvijala sa najistaknutijim umetnicima tog vremena. Danica je počela u svojoj osamnaestoj godini da se školuje najpre u Višoj sprskoj devojačkoj u periodu od 1903. do 1907. godine.
Tokom svog školovanja Danica je dobila veliku podršku od Anđelije Sandić, mlade i ambiciozne nastavnice crtanja, kao i od upravnika Arkadija Varađanina. Upravo u tom trenutku, 1907. godine, Danica se upisala na Umetničko-zanatsku školu u Beogradu i upravo tada je njeno umetničko školovanje doživelo potpuni procvat. Shodno tome, mnogo je napredovala na celodnevnim predavanjima kod slikarke Bete Vukanović. Na njenim časovima učila je crtanje po “pregledalicama”, gipsanim i živim modelima, a imala je i predavanja o geometriji, anatomiji, istoriji i teoriji umetnosti. Danica je tokom školovanja u umetničkoj školi, vrlo često slikala na prostranoj terasi školske zgrade. Tokom boravka u Beogradu, upoznala se i sprijateljila sa Milicom Jakovljević Mir-Jam, pijanistinjom Jelicom Lomić Tadić koja je Urošu Prediću pozirala za sliku “Devojka na studencu”. Pored njih upoznala je i slikara Kostu Josipovića, Živorada Nastasijevića, Ernestine Volf i Anu Marinković. Iz perioda u provedenog u Beogradu, sačuvan je jedan Daničin rad – mrtva priroda. Ovaj rad slikan je gvašem, a bio je izložen 1909. godine na školskoj izložbi. U oktobru iste godine, Danica se po preporuci prijatelja, upisala na Žensku slikarku akademiju u Minhenu. Nekoliko godina kasnije, odnosno 4. marta 1914. godine, stekla je zvanje akademske slikarke i samim tim dobila mogućnost da se zaposli kao nastavnica “crtanja i malanja”. U tom periodu poznati su njeni pejzaži “Vezirov most”, kao i most kod kule na Belom Drimu (“Motiv iz Srbije”), južno od Prizrena. Veoma često je prelazila reku Savu s ciljem da u zapadnoj Srbiji naslika dvadesetak slika seljaka i seljanki, momaka i devojaka u narodnim nošnjama. Ti Daničini radovi su se posebno istakli zbog njihove izrazite ekspresivnosti u potezu i koloritu, a upavo to je bila specifična karakteristika kruga beogradskih slikarki okupljenih oko Bete Vukanović i tadašnjeg slikarstva u Minhenu. Danica se pridružila „Ženskom umetničkom udruženju“ i učestvovala je u njihovim zvaničnim izložbama, kao i radu slikarskih kolonija u Dahauu, Brandenburgu i drugim gradovima. Uskoro nakon toga, izbio je Prvi svetski rat, a Danica se vratila u rodnu Bešku, da bi zatim otišla u Beograd. Među kolegama je bila poznata po snažnom rodoljublju, shodno tome mnogima je bilo poznato da se tokom studija u Minhenu uključila u rad srpskog patriotskog udruženja „Srbadija“. Usled angažmana u Beogradu na početku Velikog rata, kao i izražene nacionalne svesti, slikarka je brzo privukla pažnju policije i vojnih vlasti u Petrovaradinu. Odmazda je usledila posle Cerske bitke, gde je hrabra srpska vojska ostvarila prvu savezničku pobedu protiv austrougarskih trupa. Viđeniji žitelji sela u Sremu koji se se izuetno radovali dolasku Srbijanaca, hapšeni su i osuđivani zbog veleizdaje i streljani naočigled prisutnih meštana. Na taj način kažnjavale su se izdajice cara astrougarske monahrhije. Nažalost, među njima je bila i Danica Jovanović koja je uhapšena 10. septembra u Beški dok se glavnom ulicom šetala sa svojim prijateljima. Nakon dva dana, streljana je sa još petoro sugrađana na Petrovaradinskoj tvrđavi. U trenutku smrti, ostalo je kod kuće nedovršeno platno “Otmica Leukipovih kćeri”. Danica je bila među prvim umetnicima-žrtvama Prvog svetskog rata.
Sačuvana je 61 slika Danice Jovanović i nalaze se u: Spomen zbirci Pavla Beljanskog i Galerije Matice srpske u Novom Sadu, Memorijalnoj sobi u Beški, Narodnom muzeju u Beogradu. U rodnoj Beški od 1995. godine postoji likovna kolonija koja nosi ime ove rodoljubive slikarke. Tokom 2016. godine je otvorena Memorijalna soba u Domu kulture “Branko Radičević” u njenom rodnom mestu, u znak sećanja na prerano ugašen život mlade slikarke.
Zora Petrović rođena je 17. maja 1894. godine u Dobrici kod Alibunara, kao drugo dete Kornelije i trgovca Jovana Petrovića. Porodica Petrović se 1907. godine preselila u Pančevo, gde je Zora završila treći razred u Srpskoj višoj devojačkoj školi, a nakon toga je u Državnoj građanskoj devojačkoj školi završila i četvrti razred. Nakon završetka ove faze školovanja, Zora je imala česte nesuglasice sa roditeljima jer je želela da svoje dalje obrazovanje nastavi u Umetničko-zanatskoj školi u Beogradu. Međutim, ta Zorina želja je bila izvan normi i vrednosti građanske sredine kraja 19. i početka 20. veka. Ipak, 1912. godine Zora je nakon položenog prijemnog ispita upisala Umetničko-zanatsku školu i preselila se u Beograd. Tamo je za nastavnike slikanja i crtanja dobila Milana Milanovića, Ljubu Ivanovića i Marka Murata, dok je prve lekcije vajanja imala kod Đoke Jovanovića. Posle izbijanja Prvog balkanskog rata, ali i početka Prvog svetskog rata, bio je poremećen raspored nastave u Umetničkoj školi. Ipak, Zora je nakon položenog prijemnog ispita 1915. godine upisala Kraljevsku mađarsku zemaljsku slikarsku veliku školu u Budimpešti kod profesora Lajoša Deaka Ebnera. Zatim je pohađala slikarsku koloniju koju je držao Ištvan Reti, profesor i slikar specifičnog slikarskog izraza između naturalizma, planerizma i impresionizma. Tokom 1920. godine zvanično je uspela da završi umetničku školu, te je potom decembra iste godine počela da radi kao nastavnica crtanja u beogradskoj Realki i u Drugoj beogradskoj ženskoj gimnaziji. Nakon što je položila ispit 1923. godine, Ministarstvo prosvete je godinu dana kasnije dalo Zori zvanje “stalne učiteljice veština”, te je na tom mestu ostala sve do 1944. godine. Paralelno je radila u svom ateljeu, a više od deset godina je bila profesorka na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu.
Zora Petrović Slika preuzeta sa linka: https://www.avantartmagazin.com/format-proleca-zora-petrovic-1894-1962/
Zora je bila slikarka koja je slikala portrete, pejzaže i mrtvu prirodu. Još kao mlada umetnica, bila je prepoznata i stavljana u red najboljih slikara naše scene. Njeno delo „Autoportret“ iz 1919. godine smatra se prekretnicom u njenom stvaralaštvu, označavajući otklon od akademizma i pronalaženje sopstvenog umetničkog izraza. Odlazak u Pariz je, kao i na mnoge umetnike, ostavio značajan trag i na Zorino stvaranje. Tamo je provela određeni vremenski period u ateljeu Andrea Lota, te je upravo tamo otkrila i razvila svoj slikarski talenat, koji je delimično bio u senci njenih crtačkih veština. Nakon povratka iz Pariza, Zora je održala svoju prvu samostalnu izložbu u Salonu prijatelja umetnosti Cvijeta Zuzorić u Beogradu. Zora je slikala portrete, žene iz naroda, aktove, cveće, žene u narodnim nošnjama. Na početku svoje karijere isticala se izraženom figuracijom, ali tokom vremena je prigrlila i negovala ekspresionizam do kraja svog života. Posebnost njenih figura na platnu bila je njihova deformisanost. Na pitanje zašto je predstavljala ženski akt na taj način, Zora je objasnila time da se žensko telo stalno menja, te da ona nastoji da na platnu prenese istinu onoga što vidi. Od 1937. godine Zora je počela sa novim motivom na slikama – žene sa sela. Osim povezivanja sa tradicijom, Zora je naglašavala ženski lik i u svakodnevnim teškim poslovima na selu, predstavljajući ih kao umorne od preteranog rada. Njenim slikama je skrenula pažnju na ovu kategoriju žena koje su živele teške živote. Zora Petrović je oslikala portrete mnogih poznatih ličnosti: Ljubice Marić, Dušana Ristića, Ljubice Sokić, Pavla Beljanskog…
Dobila je posao redovnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu gde je i radila do kraja života. Preminula je u Beogradu 25. maja 1962. godine, a sahranjena je u Pančevu. Radovi Zore Petrović se mogu videti u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, kao i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
Jelena je rođena kao deseto dete majke Stamenke Knez-Milojković 1862. godine u Kruševcu, u porodici trgovaca Nikole Miljkovića. Jelena je počela zajedno sa bratom od ujaka, Dobrosavom Knez-Milojkovićem, da samostalno uče jezike. Međutim, zbog povrede oka bilo joj je ograničeno čitanje i učenje, ali je ona krišom čitala knjige iz velike biblioteke svog brata.
Jelena Dimitrijević Slika preuzeta sa linka: https://krusevacgrad.rs/zenska-strana-istorije-jelena-j-dimitrijevic-knjizevnica-svetska-putnica-borkinja-za-prava-zena/
Tokom 1878. godine napisala je svoju prvu pesmu “Devojko”. Udala se 1881. godine za artiljerijskog potporučnika Jovana Dimitrijevića i prelazi u Niš, gde će živeti narednih 17 godina. Iste godine, Jelena je poslatala najmlađa upravna članica Podružine ženskog društva u Nišu. Upravo je taj prelazak otvorio mnogobrojna vrata mladoj Jeleni, jer je mogla da čita i piše koliko želi. Shodno tome, u Nišu je razvila svoje poliglotske veštine i strast ka obrazovanju. Uspešno je savladala francuski, ruski, italijanski, engleski i grčki jezik, ali je zbog interesovanja za život turskih žena u Nišu, počela da uči i turski jezik. U znak zahvalnosti, Turkinje su je puštale i u svoje hareme, kako bi Jelena mogla na što bolji način da se upozna sa njihovom tradicijom i običajima. Da bi stekla što više znanja, shvatila novu kulturu i život muslimanki, Jelena je putovala po mnogim gradovima i kasnije to iskustvo prenela u i svojim delima. U Nišu je 1894. godine objavila prvu zbirku poezije “Pesme I (Jelenine pesme)” i time je izazvala mnogobrojne reakcije. Mnogi su se pitali ko je ta autorka, ali i ko je Turkinja koja je pobegla iz harema i prekrstila se. Pesma “Sunce jarko” iz ciklusa “Sevdiji od Sevdije” stekla je veliku popularnost, te je u narodu i opevana. Ova pesma je muzički zapisana prema pevanju srpskih ranjenika na Bitoljskom frontu. Tokom 1897. godine objavljena su u Beogradu “Pisma iz Niša o haremima”, dok je roman “Nove” izdanje i nagrada Srpske književne zadruge. Taj Jelenin roman govori o životu turskih žena u Solunu, samom trenutku dubokih društvenih promena, čime one postaju svesne ograničenja sa kojima se svakodnevno susreću. Jovan Dimitrijević je poginuo na frontu 1915. godine, a nakon to tragičnog događaja Jelena odlučuje da putuje širom sveta: Francuska, Španija, Engleska, Amerika, zatim Indija, Japan, Himalaji, Egipat, Palestina, Sirija, Liban, Jerusalim, Kairo, Damask…Proslavljena je tridesetpetogodišnjica Jeleninog rada na inicijativu Udruženja jugoslovensko-ruskih studenata. Tog 30. decembra 1928. godine je svečanost održana u beogradskoj “Velikoj univerzitetskoj dvorani”, a prisustvovali su kraljev izaslanik, ministar prosvete Milan Grol.
Ulice u Nišu i Aleksincu nose ime Jelene Dimitrijević, u čast velike književnice svog vremena i svetske putnice koja je putovala po svetu, a svoju karijeru otpočela upravo u ovim gradovima. Svoju kuću koja se nalazila u Francuskoj 29, Jelena je u testamentu ostavila SANU kako bi mladim i perspektivnim studentiknjama Srbije od prihoda kuće omogućili usavršavanje u Engleskoj. Međutim, sve što je bilo u vezi sa književnicom Jelenom Dimitrijević, odnosno njen rad, imovina, pogreb, stvaralaštvo, pokriveno je velom tajne. Istaknuta dela Jelene Dimitrijević su: zbirka pesama Jelenine pesme (1894), putopisna proza Pisma iz Niša (o haremima), roman Nove, koji objavljuje Srpska književna zadruga po preporuci srpskog književnog kritičara Pavla Popovića (1912), Amerikanka (1918), Pisma iz Soluna (1908), Pisma iz Indije (1928), Pisma iz Misira (1929), Novi svet ili U Americi godinu dana (1934), Une vision (1936), Sedam mora i tri okeana (1940), pripovetke iz 1901. i 1907. godine, i mnoge druge. Neka od njenih dela prevedena su na ruski, nemački i češki jezik. Smatra se prvom književnicom koja je napisala i objavila prozno delo – putopis “Pisma iz Niša o haremima” iz 1894. godine.
Ljubica Marić se ističe kao jedna od najinteresantnijih i najoriginalnijih stvaralaca u generaciji kompozitora koji su pred Drugi svetski rat unapredili srpsku muziku putem izrazito savremenih pristupa. Njeno delo predstavlja značajan doprinos muzičkoj sceni, a njen jedinstveni izraz i inovativni pristup muzičkom stvaralaštvu obeležili su period pre rata. Marićeva se ističe ne samo po svojoj umetničkoj originalnosti, već i po hrabrosti da uvodi savremene tendencije i tehnike u srpsku muzičku tradiciju, ostavljajući neizbrisiv pečat na kulturnom nasleđu zemlje.
Ljubica Marić
Slika preuzeta sa linka: https://www.kulturanadlanu.com/ljubica-maric-kad-je-zivot-najlepsa-simfonija/
Ljubica Marić rođena je 18. marta 1909. godine u Kragujevcu, ali se dve godine kasnije porodica seli u Beograd i upravo tamo otpočinje svoje muzičko obrazovanje. Kada je završila Muzičku školu u Beogradu, gde je bila učenica Josipa Slavenskog, Ljubica je želeći dodatno da se edukuje nastavila studije u Pragu 1929. godine. Iste godine diplomirala je violinu i kompoziciju, čime je postala prvi kompozitor sa diplomom izdatom u Srbiji, ali i prva srpska kompozitorka. Ljubicu Marić oblikovalo je muzičko obrazovanje u Majstorskoj školi Državnog konzervatorijuma u klasi Jozefa Suka, kao i na Odeljenju za četvrtstepenu muziku kod Alojza Habe. Paralelno sa tim, nastavila je studije dirigovanja na Praškom konzevatorijumu, uz pohađanje dirigentskih kurseva kod Nikolaja Malka u Pragu i Hermana Šerhena u Strazburu. Na taj način je postala jedna od pionirki ženskog dirigovanja u Evropi, a posebno se ističući kao prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Upravo su njeno obrazovanje i dostignuća u dirigovanju postavila temelje za njenu izuzetnu karijeru i značajan doprinos u muzičkom svetu.
Nakon što se vratila u Beograd, Ljubica Marić je 1938. godine postala profesor u Muzičkoj školi “Stanković”, a zatim je u periodu od 1945. do 1967. godine predavala teorijske predmete na Muzičkoj akademiji. Tokom prvih godina posleratnog perioda, aktivno se bavila dirigovanjem na javnim studijskim koncertima beogradskog radija. Njen doprinos muzičkom obrazovanju kroz nastavni rad i angažman na koncertima bio je od suštinskog značaja, doprinoseći kulturnoj sceni Beograda i šire. Ova uspešna kompozitorka je još sa devetnaest godina napisala svoju prvu kompoziciju “Tuga za đevojkom” za muški hor, koja je nastala pod uticajem Slavenskog. Muzički izraz Ljubice Marić odlikuje se jasnošću i sažetim izražavanjem, ukorenjenim u bogatoj tradiciji evropske muzičke prošlosti. Početno je pokazivala snažan uticaj zapadnoevropskih uzora, da bi kasnije u svojoj karijeri prenela duh Balkana u svoje kompozicije. Otvorenost prema novim pravcima ostala je stalna karakteristika njenog stvaralaštva. Sa druge strane, privlačnost prema narodnom melosu, koja je bila prisutna u nekim njenim ranim radovima, a zatim povremeno potisnuta, ponovno je postala dominantna u zrelom periodu njenog stvaralaštva. U tom razdoblju, izgradila se snažna individualnost u njenom komponovanju, koja je crpela inspiraciju iz arhaičnih i filozofskih motiva, uvek usko povezanih sa iskonskim, duboko ukorenjenim elementima narodne umetnosti. Najznačajnije kompozicije Ljubice Marić jesu kantata “Pesme prostora”, Pasakalja za simfonijski orkestar, Vizantijski koncert za klavir i orkestar, kamerna kantata “Prag sna”…Ljubica Marić je 1963. godine izabrana za dopisnog, a 1981. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Nosilac je mnogobrojnih nagrada među kojima se izdvaja Nagrada Savezne vlade za muzičko stvaralaštvo, Oktobarska nagrada grada Beograda za ostvarenje “Pesme prostora”, dok je 1996. godine uručena Oktobarska nagrada grada Beograda za životno delo. Pored muzike, Ljubica se bavila i slikanjem i pisanjem. Preminula je u Beogradu 17. septembra 2003. godine.
Katarina Ivanović ističe se kao jedna od tri slikarke koje su delovale i stvarale u Srbiji tokom 19. veka. Njen izuzetan doprinos ogleda se u akademskom zvanju i članstvu u preteči Srpske akademije nauka, gde je zauzela mesto kao prva žena u toj instituciji. Posebno se ističe kao prva žena u našoj umetničkoj istoriji koja je stvorila istorijsku kompoziciju i portret druge žene. Kao nacionalna heroina, Katarina Ivanović se suočavala s izazovima kao žena u muškom svetu umetnosti, ali je svojim delima i angažovanjem ostavila dubok trag u istoriji srpske umetnosti. Njen doprinos, kako akademski tako i umetnički, predstavlja dragocen deo kulturnog nasleđa Srbije, a njeni portreti i istorijske kompozicije i danas svedoče o njenom jedinstvenom mestu u srpskoj umetnosti.
Katarina Ivanović
Slika preuzeta sa linka: http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/2466
Katarina Ivanović rođena je 15. aprila 1811. godine u mađarskom gradu Vespremu u dobrostojećoj porodici od oca Lazara koji je bio trgovac i majke Marije. Gotovo ceo svoj život provela je u Sekešfehervaru, gadu čije ime na mađarskom jeziku znači Beli zamak sa prestolom, drevnoj mađarskoj kraljevskoj porodici. Među srpskim stanovništvom u Ugarskoj, Sekešfehervar je bio poznat pod imenom Stolni Beograd. Još od detinjstva Katarina je pokazivala interesovanje za umetnost, pa tako njen izuzetan dar za slikanje i crtanje, usmerio je njen život ka stvaralačkom radu, mnogobrojna odricanja zarad umetnosti i poptunoj posvećenosti njenoj najvećoj ljubavi – slikarstvu. Međutim, njena odluka da se bavi slikarstvom bila je neprimerena po merilima tadašnjeg okruženja, ali i u suprotnosti sa željama i očekivanjima njenih roditelja. Ipak zahvaljujući pomoći imućnog trgovca otpočelo je njeno slikarsko školovanje, te je tako u naredne 4 godine pohađala časove crtanja i slikanja Stonom Beogradu. Tokom školovanja, njeni roditelji su popustili i odlučili da joj pomognu u daljem slikarskom usavršavanju, te je početkom tridesetih godina XIX veka učila slikarstvo u Pešti kod Jozefa Peškija sve do 1835. godine. Katarina je odlučila da svoj talenat dalje praktično usavšava i odlazi u Italiju, Holandiju, ali boravila je u Parizu, Beču, Minhenu.
Njena izuzetna sposobnost crtanja i slikanja, već u ranoj mladosti, usmerila je njen život ka stvaralačkom radu, odricanju u korist umetnosti i potpunoj posvećenosti njenoj najvećoj ljubavi – slikarstvu. Prva saznanja i slikarske veštine stekla je u Stolnom Beogradu od jednog nepoznatog putujućeg učitelja. Dalje obrazovanje nastavila je u gradovima kao što su Pešta, Beč, Minhen, Pariz, Italija i Holandija. Upravo tada nastao je i njen prvi poznati slikarski rad “Autoportret”. Slikarski opus umetnice Katarine Ivanović možda nije obiman, ali se ističe specifičnim izrazom njenog “kista”, koji se očituje kroz portrete, prikaze svakodnevnog života, istorijske kompozicije i mrtvu prirodu. Kada je Katarina proglašena nacionalnom heroinom i upravo to će usloviti njen dalji život. Postala je prva žena u Srbiji koja je naslikala jednu istorijsku kompoziciju – “Osvajanje Beograda 1806”. Pored toga, izradila je mnogbrojne portrete viđenih Beograđana, među kojima je kneginja Persida Karađorđević postavljena u narodnoj nošnji, te je upravo njen portret doživeo veliki uspeh nakon čega su pristizale mnogobrojne porudžine. Kada je u pitanju mrtva priroda Katarina Ivanović se izuzetno istakla sa slikarskom kompzocijom “Korpa sa grožđem” koja je nastala 1837. godine i tom slikom je srpsko slikarstvo dobilo prvu i tematski i likovno zaokruženu mrtvu prirodu. Ova slika je inspirisana radom holandskog slikara Jana Fita. Još jedno zanimljivo delo mrtve prirode, nazvano „Italijanski vinogradar“, proizlazi iz njenog iskustva putovanja u Italiju, dok slika „Starica se moli pred obed“ crpi inspiraciju iz njenog boravka u Holandiji. Postala je 1876. godine počasni član Srpskog učenog društva, odnosno preteča Srpske akademije nauke i umetnosti. Shodno tom priznanju postala je prva žena akademik u Srbiji, i sve to je došlo kao rezultat hrabre borbe za svoju umetnost. Katarina Ivanović je preminula 22. septembra 1882. godine u Stonom Beogradu, a sprskoj istoriji je podarila svoje najdragocenije slike.
Ljubica Cuca Sokić rođena je 9. decembra 1914. godine u Bitolju, a svoje srednje obrazovanje stekla je u Beogradu, gde je, pod mentorstvom profesorke crtanja Zore Petrović, započela svoje umetničko obrazovanje. Slikarstvo su joj predavali profesori Beta Vukanović, Ljuba Ivanović i Ivan Radović. U periodu od 1936. do 1939. godine, vredno je radila, te je svoje radove izlagala u Parizu. Po povratku, 1939. godine, prvi put je samostalno izlagala u beogradskom paviljonu Cvijeta Zuzorić.
Ljubica Cuca Sokić
Slika preuzeta sa linka – https://www.sanu.ac.rs/clan/sokic-ljubica-cuca/
Bila je jedan od osnivača umetničke grupe „Desetoro“. Ljubica Cuca Sokić je predavala na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu od 1948. do 1972. godine. Postala je dopisni član SANU 1968. godine, a od 1978. godine bila je redovni član. Njen stil slikanja opisan je kao intimistički. U početku je kreirala dela inspirisana mrtvim prirodama, pejzažima, figurama i portretima. Kasnije je evoluirala ka uprošćavanju formi, geometrizaciji i umerenoj apstrakciji.
Ljubica Sokić je dobitnica mnogobrojnih priznanja i nagrada – Savezna nagrada FNRJ za slikarstvo (1949); Nagrada za slikarstvo 1. Oktobarskog salona (1960); Plaketa „Zlatno pero Beograda“ za ilustraciju (1962); Sedmojulska nagrada SR Srbije (1972); Oktobarska nagrada grada Beograda, za Retrospektivnu izl. u Cvijeti Zuzorić, 1977 (1978); Zlatna plaketa ULUS-a (1966); Nagrada ULUS-a na Jesenjoj izl. (1986); Gran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti (1989); Vukova nagrada (1993); Nagrada Politike za likovnu umetnost za 1995. g. za Retrospektivnu izl. u SANU 1995; Orden zasluge za narod sa srebrnim zracima (1971).
Sve što je stvarala tokom svog dugog i ispunjenog života, ova izuzetna umetnica ostavila je u nasleđe muzejima u Beogradu, Požarevcu, Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu, Smederevskoj Palanci…Preminula je u Beogradu 8. januara 2009. godine.
Milica Janković rođena je u Požarevcu 23. novembra 1881. godine u porodici uglednog trgovca Danila Jankovića. Tokom ranog detinjstva otac je pretrpeo ogromne finansijske gubitke, te se porodica Janković suočila sa borbom za egzistenciju. Nakon toga, roditelji su odlučili da se razvedu, te je Milica sa majkom, sestrama i bratom otišla u Veliku Gradišku gubeći na taj način sve kontakte sa svojim ocem. Osnovnu školu je završila u Velikom Gradištu, ali se 1892. godine preselila u Beograd kako bi upisala Višu žensku školu. U tom periodu Milica je želela da napreduje i u slikanju, te je upisala i Slikarsku školu, gde je bila učenica poznatih slikara Bete i Riste Vukanovića. Milica je uspela da završi Slikarsku školu, te je sa položenim ispitom za nastavnicu crtanja zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete Ljubi Kovačeviću, dobila posao nastavnice crtanja u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu.
Milica Janković Slika preuzeta sa linka: https://sr.wikipedia.org/sr-el/Милица_Јанковић
Početkom XX veka Milica je počela sa učenjem ruskog jezika kod profesora Radovana Košutića na Univerzitetu, a upravo on je uputio na prevodilački rad uočivši njen talenat. Nakon toga, odlučila je da ode u Minhen kako bi savladala veštinu slikanja kod profesora Ažebea, međutim tamo se upoznala, preko ruskih studenata, sa revolucionarnim i socijalističkim idejama čiji je postala pristalica. Nažalost, Milica je tokom 1904. godine otkrila da boluje od tuberkoloze kostiju zbog čega je ostala nepokretna i vezana za krevet skoro dvadeset godina. Milica Janković je koristila muški pseudonim L. Mihajlović te je pod tim istim, 1909. godine svoje prve pripovetke poslala tadašnjem uredniku “Srpskog književnog glasnika” Jovanu Skerliću. U to vreme su žene veoma često koristile lažna muška imena kako bi objavljivale svoja književna dela. Međutim, zahvaljujući zalaganju Jovana Skerlića Milica je dobila posao u Beogradu u Drugoj ženskoj gimnaziji.
Milica nije bila ograničena na jedan književni žanr; pisala je pripovetke, romane, knjige za decu, prozu, a njeni radovi su bili popularni i izvan granica ovih prostora, prevođeni na druge jezike. Sve što je stvarala bilo je značajno i čitano ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj i Bosni. Njena dela autentično su prikazivala život i svakodnevicu Beograda tog vremena. Ipak, i pored toga, iako su priznati kritičari tog doba, uključujući Julku Hlapec Đorđević, Kseniju Atanasijević, Paulinu Lebl Albala, Jovana Skerlića, Simu Pandurovića, Branimira Ćosića i druge, pisali o njenim knjigama, Miličina književnost bila je označena kao „proza za gospođice“. Ova oznaka znatno je umanjila njihov književni značaj, a nakon njene smrti, uprkos velikoj popularnosti tokom njenog života, njena dela su potpuno zapostavljena. Na primer, sve do 2012. godine, nijedna njena knjiga nije ponovno štampana.
Dela Milice Janković su bila među najčitanijim u prvoj polovini XX veka, a posebno se izdvajaju: zbirka pripovedaka Ispovesti (1913, drugo izdanje 1922); romani Pre sreće (1918), Kaluđer iz Rusije (1919), Plava gospođa (1924), Mutna i krvava (1932); autobiografski zapisi Među zidovima (1932). Milica Janković preminula je na lečenju u Niškoj Banji 27. jula 1939. godine.
Ksenija Atanasijević rođena je 5. februara 1984. godine u uglednoj beogradskoj porodici kao dete lekara i upravnika Opšte bolnice u Beogradu Svetozara Atanasijevića, koji je studirao u Berlinu zajedno sa svojim najboljim prijateljem, književnikom Lazom K. Lazarevićem. Ksenijina majka, Jelena, potomak ugledne svešteničke porodice, preminula je par sati nakon porođaja. Dvanaest godina kasnije preminuo joj je i otac, a brigu o Kseniji, kao i ostalo petoro dece, preuzela je maćeha Sofija. Ksenija je odrastala u intelektualnom okruženju, koje je joj odredilo izbore i prioritete u životu, jer joj je maćeha Sofija bila nastavnica Više ženske škole.
Iako početkom dvadesetog veka nije bilo uobičajeno da se ženska deca školuju, Ksenija je završila državnu žensku gimnaziju 1911/12. godine. Ksenijin najbolji prijatelj iz tog vremena, Rastko Petrović, danas je poznat kao jedan od najistaknutijih pesnika srpskog modernizma, a njegova starija sestra, poznata slikarka Nadežda Petrović, predavala je Kseniji crtanje u ženskoj gimnaziji i naslikala njen portret, kao jednu od svojih poslednjiih slika u dvorištu kuće u Ratarskoj ulici.
Ksenija Atanasijević, naslikala Nadežda Petrović, 1912. godine
Slika preuzeta sa linka: https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/zanimljivosti/a26810/prva-zena-doktor-nauka-u-srbiji-ksenija-atanasijevic.html
Ksenija Atanasijević bila je vredna i marljiva studentkinja filozofije kod mentora profesora Branislava Petronijevića, koji je važio za izuzetno cenjenog i strogog. Pod njegovim mentrostvom diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezima na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu sa najvišim ocenama. Atanasijević je bila i jedna od osnivačica Udruženja književnika koje je osnovano 1927. godine. Bila je prva žena u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca koja je branila doktorsku tezu „Brunovo učenje o najmanjem”. Tog januara 1922. godine velika unverzitetska sala bila je puna studenata i beogradskog sveta, jer je po prvi put u istoriji kandidat bila žena. Kseniji ispitavači su bili velikani srpske nauke – njen mentor Branislav Petronijević i filozofi Dragiša Đurić, Nikola Popović, Veselin Čajkanović, kao i matematičar Milutin Milanković. Ksenija je izabrana za docenta Filozofskog fakulteta u Beogradu oktobra 1923. godine, za predmet Istorija klasične filozofije. Pored toga, predavala je srednjovekovnu i noviju filozofiju i etiku. Enciklopedija Britanika je uvrstila njen doktorski rad o Đordanu Brunu, kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Radila je i u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, a zatim u Narodnoj bilbioteci. Osim doktorske disertacije, njeni najznačajniji radovi jesu Filozofeme sofista, Sokrat, Heraklitova filozofija, Prve filozofske hipoteze Jonaca, Demokrit kao etičar, Sofisti Prodik i Hipija, Seneka, Imanuel Kant, Epikur, Racionalizam i misticizam, Pitagorejsko učenje o seljenju duša, Stara grčka atomistika i mnogi drugi.
Slika preuzeta sa linka: https://nationalgeographic.rs/istorija-i-kultura/zanimljivosti/a26810/prva-zena-doktor-nauka-u-srbiji-ksenija-atanasijevic.html
Ksenija Atanasijević je imala 28 godina kada je postala prva žena doktor nauka u Srbiji. Prevodila je klasična filozofska dela, autorka je velikog broja studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Njeni tekstovi su objavljivani na nemačkom, holandskom, francuskom, češkom, bugarskom jeziku. Ksenija je preminula u Beogradu, 28. septembra 1981. godine, međutim, ni danas se ne zna gde se nalaze njeni ostaci pošto je njena grobnica uništena.
Mara Rosandić rođena je 1883. godine u Rumi kao Marija Bogdanović u veoma uglednoj porodici. Njeni roditelji su izuzetno vodili računa da Mara stekne najkvalitetnije obrazovanje, što je bila retkost za devojke tog vremena. Pored osnovnog muzičkog obrazovanja, govorila je i nekoliko jezika, a obrazovanje iz umetničke fotografije je stekla u Minhenu, te se posebno ističe njen doprinos upravo u toj oblasti.
Marija Mara Rosandić
Slika preuzeta sa linka: https://www.kcb.org.rs/2019/02/autorski-istrazivacki-porjekat-milene-marjanovic/
Devetnaestogodišnja Mara je u Beogradu otvorila svoj prvi fotografski atelje, a kasnije je otvorila i u Zagrebu koji je nasledila od dubrovačkog slikara Vlaha Bukovca. U fotografskim ateljeima okupljali su brojni umetnici tog vremena. Upravo tamo Mara je upoznala Tomu Rosandića, splitskog vajara, koji je bio veliki zaljubljenik u putovanja i promene. Marija se udala za Tomu 1912. godine i par odlazi u Beč, te ona napušta svoj posao i atelje kako bi pratila svog supruga. Nakon godinu dana boravka u Beču, bračni par Rosandić dolazi u Beograd sa namerom da tu ostane duži vremenski period. Nekoliko meseci kasnije je u Drugoj beogradskoj gimnaziji je priređena izložba radova umetnika jugoslovenskog ubeđenja, gde su se našla dela Mare i njenog supruga. Ugledni Beograđani imali su prilike da stanu po prvi put ispred kamere u umetničko-fotografskom ateljeu zahvaljujući Mari. Međutim, izbijanje Prvog svetskog rata prekinuo je izuzetno uspešan rad bračnog para Rosandić u Beogradu. Nakon napuštanja Beograda, odlaze do Niša, Krfa, Ženeve, preko Londona do Pariza. Tokom rata bombardovanjem je porušena kuća u kojoj je uništen atelje, sva Marina oprema, ali i preko 60 Tominih radova. Zahvaljujući Tominim uspešnim predavanjima na umetničkoj akademiji u Zagrebu i Beogradu, dobili su na korišćenje jednu prizemnu kuću u Gospodar Jevremovoj ulici, gde se danas nalazi Muzej pozorišne umetnosti Srbije. U toj kući Mara je dobila izuzetnu privilegiju da fotografiše kraljicu Mariju i tek rođenog prestolonaslednika Petra Karađorđevića. Upravo ta fotografija majke i sina koju je načinila Mara Rosandić postala je jedna od najunikatnijih i najprepoznatljivijih slika onog vremena, ali i zvanični portret kraljevske porodice koji je bio objavljivan u mnogobrojnim novinama i kao razglednice. Ova fotografija kraljevske porodice otvorila je Mari mnoga vrata po Evropi, stoga portreiše i grčku i rumunsku kraljicu. Usledio je prekid veoma efikasnog perioda kada je Mara odlučila da prati svog supruga umetnika koji je dobio poziv da radi na projektu muzoleja Frana Petrinovića na Braču. Tokom nekoliko godina boravka na hrvatskom otoku, Mara je fotografisala uglavnom Tomina dela, te po koji intimni portret beogradskih i jugoslovenskih umetnika tog vremena. Suprug joj je u znak zahvalnosti i ljubavi, poklonio vilu na Senjaku gde se Mara povukla i počela da radi kao stručni saradnik magazina “Fotografski pogled”. Radeći za taj magazin, želela je da ponovo na neki način okupi ljubitelje fotografije, te je osnovala prvi foto-klub u Beogradu.
Marija Mara Rosandić preminula u Beogradu 1954. godine, nakon bogatog i uspešnog umetničkog života. Njena poslednja želja bila je da nad nadgrobnim bude postavljena skulptura “Harfista” delo njenog supruga Tome, dok on nakon njene smrti poklanja kuću na Senjaku i odlazi u Split. Nažalost, život između dva svetska rata, kao i stalne selidbe, uticali su na to da njena dela gotovo da nisu sačuvana.
Milena Pavlović Barili , talentovana slikarka i pesnikinja, rođena je 5. novembra 1909. godine u Požarevcu. Još u ranom detinjstvu je pokazivala koliko je vešta sa olovkom, ali i sa slovima, dok je još kao petogodišnjakinja čitala novine, učila francuski i italijanski jezik. Milena je u sedmoj godini života pisala stihove o smrti, a tri godine kasnije je savladala u Gracu i nemački jezik. Bila je jedino dete Danice Pavlović, potomkinje najstarije Karađorđeve ćerke Save, i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika.
Milena Pavlović Barili
Slika preuzeta sa linka: https://nmkv.rs/milena-pavlovic-barilli-umetnost-otmenog-duha/
Milena Pavlović Barili je veoma rano počela da izražava svoj talenat za umetnost, bila je izuzetno obrazovana, svestrana i talentovana. Roditelji su je još kao malu devojčicu uputili u razne evropske gradove: Pezaro, Rim, Parmu, Nicu i Bergam. Milena je oduvek pokazivala interesovanje prema slikarstvu i već sa dvanaest godina odlazi u Majerovu školu na časove slikanja. Nakon uspešnog završetka škole slikanja u Lincu, Milena upisuje Umetničku školu u Beogradu 1922. godine. Imala je želju da se i dalje usavršava u nekom od značajnih evropskih centara umetnosti, pa tako u periodu 1926/27. godine pohađala je pripremnu nastavu za Umetničku akademiju u slikarskim školama Blocherer Bosshardt i u Knirir Schule u Minhenu. Tada nastaje Milenino umetničko delo “Autoportret sa majkom”. Milena Pavlović Barili bila je jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke evrope između Prvog i Drugog svetskog rata. Živela je dugo godina u Parizu, a tokom 1932. godine učestvovala na XV izložbi Lade u Beogradu. Iste godine, 29. aprila, samostalno izlaže u Parizu u Galerie Jeune Europe. Takođe, 15. novembra izlaže svoja dela u Galleria d’Arte di Roma u Rimskoj umetničkoj galeriji. Milena se nakon brojnih uspešnih izložba po celoj Evropi, oprostila od iste tokom 1939. godine i otišla za Ameriku. Za vreme Drugog svetskog rata Milena se nalazila u Njujorku, gde je ostala sve do svoje smrti. Jedina je Srpkinja koja je ilustrovala neke od modni časopis Vouge, ali i neke od najpoznatijih časopisa mode kao što su Town and Country, Charm, Glamour i Harper’s Bazar. Pored ilustracija koje su svetski priznate i popularne, Milena je sarađivala i sa italijanskim kompozitorom Gian Carlo Menoti, te je 1944. godine dizajnirala kostime za njegov Balet “Sebastian”.
Milena Pavlović Barili je bila poznata i kao pesnikinja, te je u periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio. Ova umetnica je napisala ukupno 60 pesama na četiri jezika, odnosno pored srpskog, napisala je 17 na italijanskom, 14 na španskom i 7 na francuskom jeziku. Milena je sve svoje pesme pisala iz unutrašnje potrebe, prenoseći svoja osećanja i misli na papir. Kada je reč o njenom slikarskom umeću, predmeti i simboli se međusobno povezuju na načine koji bude određene situacije ili sećanja, ali ti elementi nisu vezani za stvarni svet, već za umetnikovu maštu, gde se ostvaruje osnovna ideja nadrealizma. Njena umetnost zrači melanholijom, meditacijom i izražajem zabrinutosti na licima likova. Oseća se duboka drama umetnice, kao da svedočimo postepenom umiranju jednog sveta. Uprkos tome što se predmeti često odvajaju od stvarnosti, oni postaju snažni nosioci osećanja i misli koje umetnica želi da prenese, čime njen rad postaje izraz dubokih unutrašnjih doživljaja i vizija. Milena Pavlović Barili je tako ostvarila svoje mesto među svetskim umetnicima, ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji umetnosti i ponosno zastupajući srpsku umetnost na međunarodnoj sceni.
Sofija Soja Jovanović rođena je u Beogradu 1. februara 1922. godine i mnogi je smatraju zaslužnom za izuzetan razvoj pozorišta, filma i televizije u Srbiji. Njen deda bio je Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma. U svom rodnom gradu završila je osnovnu i srednju školu koju je pohađala na francuskom jeziku. Iako je kao mala bila zainteresovana za muziku i prirodne nauke, Sofija se ipak odlučuje za glumu i pozorište. Upisala je 1941. godine studije glume na dramskom odseku Muzičke akademije koje je uspešno završila 1944. godine, a nakon toga je počela da radi u KUD “Ivo Lola Ribar” gde se prvi put susrela sa rediteljskim poslom. Uspela je da sa još nekoliko kolega i nastavnika osnuje prvi studentski teatar u zemlji – Akademsko pozorište.
Sofija Soja Jovanović
Slika preuzeta sa linka: https://www.rts.rs/lat/tv/rts2/4779007/tv-prozor.html
Sofija je na Festivalu akademskih pozorišta Jugoslavije 1948. godine dobila prvu nagradu za režiju “Sumnjivog lica” Branislava Nušića. Upravo se njegovim delima često bavila tokom svog života, a upoznala ga je kao vrlo mlada u domu svog dede Paje Jovanovića. Sa grupom glumaca iz Akademskog pozorišta prešla je 1950. godine u Beogradsko dramsko pozorište gde je vrlo marljivo radila narednih 14 godina i upravo tu režirala veliki broj dramskih i scensko-operskih predstava. Na taj način ostavila je neizbrisiv trag u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je postala sinonim za živopisan humor kroz savremeno tumačenje domaćih komediografa. Sofija Soja Jovanović je prva žena reditelj igranih filmova na ovim prostorima. Pored toga, u periodu od 1949. do 1952. godine radila je kao asistent na odseku glume Pozorišne akademije. Upravo njen prvi film “Pop Ćira i pop Spira”, koji je ujedno i prvi jugoslovenski film u boji, proglašen je za najbolji fim godine, dok je Soja Jovanović nagrađena Zlatnom arenom na festivalu u Puli. Nakon toga usledili su filmovi: “Diližansa snova”, “Dr”, “Put oko sveta”, “Orlovi rano lete”, “Pusti snovi”, “Silom otac”… Osim filmova, njen rediteljski talenat i umetnost se mogao pratiti i preko televizijskih ekrana. Soja je smatrala da je televizija izuzetno specifičan medij koji je razvojem tehnologija postajao sve fleksibilniji i zanimljiviji, stoga joj se i posvetila sa posebnom pažnjom. Upravo iz tih razloga su mnoge njene drame sam vrh televizijske produkcije svih vremena. Među mnogobrojnim televizijskim delima posebno se izdvaja TV film “Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo” iz 1976. godine. Na proslavi 35 godine TV drame upravo ova drama Soje Jovanović je doživela jedan od najvećih uspeha za koju je dobila čak dva priznanja – priznanje za najbolju režiju u tom periodu i prvu nagradu publike. Rediteljka Soja je adaptaciju i režiju serije “Osma ofanziva” smatrala svojim najvećim i najznačajnijim radom na televiziji.
Sofija Jovanović se tokom 50 godina duge i uspešne rediteljske karijere ostvarila u 58 predstava, od toga sedam muzičkih i devet dečijih. Takođe, odličnu rediteljsku formulu uspostavila je i za mjuzikle. Soja je jedan od osnivača festivala komedije “Nušićijada” koji se realizuje svake godine počev od 1967. godine u Ivanjici. Za svoja brilijantna rediteljska ostvarenja dobila je još mnogobrojna priznanja – Specijalnu diplomu Kinoteke za izuzetan doprinos razvoju filmske umetnosti, nagradu za režiju na Fesitvalu akademskih pozorišta Jugloslavije, nagradu “Bojan Stupica” i druge. Soja Jovanović je preminula u Beogradu 22. aprila 2002. godine, iza sebe je ostavila neizbrisiv trag u našoj kinematografiji, kao i celokupnoj srpskoj istoriji.
Sedmo dete Vuka Stefanovića Karadžića i Ane Marije Kraus bila je Vilhelmina Mina Karadžić rođena na Petrovdan, 12. jula 1828. godine u Beču. Iako su imali trinaestoro dece, detinjstvo i ranu mladost preživali samo samo Vilhelmina i osam godina mlađi brat Dimitrije. Mina je bila veoma lepa, talentovana i pametna, te nije bila samo očeva ljubimica, nego i ljubimica očevih prijatelja i saradnika iz književnog sveta.
Vilhelmina Mina Karadžić
Slika preuzeta sa linka: https://wannabemagazine.com/muze-na-zemlji-vilhelmina-mina-karadzic/
Vilhelminin otac, Vuk Stefanović Karadžić, ceo svoj život se trudio da joj pomogne u razvijanju svojih talenata. Još sa šest godina počinje sa školovanjem kod kuće, učeći da čita i piše prevashodno na nemačkom jeziku, dok je srpski jezik naučila tek sa petnaest godina. Mina je, iako bez redovnog obrazovanja, pohađala časove klavira i slikanja. Istinski je želela da postane slikarka u čemu je otac podržavao, te joj je pomogao da uči od poznatih umetnika i tako napreduje u slikarstvu. Međutim, kada je odbijena za rusku stipendiju koja bi joj omogućila slikarsko napredovanje u Francuskoj i Italiji, Vilhelmina se sve više okreće ka književnosti. Iako je ceo svoj život sebe nazivala slikarkom, ostao je njen neizbrisiv trag i u književnosti. Zahvaljujući njenom besprekornom je poznavanju nemačkog, a kasnije i srpskog jezika, uspešno je prevodila sav očev rad i na taj način mu dosta pomagala. Pored toga, Vilhelmina je odlično znala i francuski, italijanski i ruski jezik, što je bilo od velike pomoći Vuku, stoga je uspešno vodila prepiske sa najuticajnijim ličnostima Evrope tog perioda. Pratila je oca na mnogobrojna putovanja, gde je uređivala rukopise, prepisivala tekstove i vodila njegove administativne poslove. Godine 1854. Vilhelmina prevodi sa srpskog jezika na nemački Vukovu zbirku narodnih pesama “Srpske narodne pripovjetke”, odnosno “Volksmärchen der Serben” koja je objavljena u Berlinu. Pored narodnih priča, u zbirci se našlo i preko 1200 srpskih poslovica koje je takođe veoma uspešno prevela upravo Vilhelmina Karadžić. Iza nje su ostali i stihovi sa autentičnim potpisom, među kojima je i pesma Das Herz (Srce), odnosno pesma od 39 stihova u pet strofa koju je 1856. godine poklonila svom vereniku Aleksi Vukomanoviću.
Kada je u pitanju slikarstvo, ostavila je preko pedeset radova, među kojima su ulja na platnu i crteži, a veliku inspiraciju pronalazila u značajnim istorijskim ličnostima srpske istorije, ali i među očevim bliskim saradnicima i poznanicima. U njenim slikarskim delima nalaze se likovi Marka Kraljevića, njenog oca Vuka Karadžića, Milice Stojadinović Srpkinje, Sime Milutinovića, ali i portret austrijskog pesnika Ludviga Augusta Frankla. Takođe, sačuvan je i njen autoportret i portret brata Dimitrija. Nakon očeve smrti 1864. godine, Mina se posvetila sređjivanju Vukovih spisa i zaostavština, te njihovom objavljivanju u Beogradu, Beču i Petrogradu. Dvadesetak godina kasnije, nakon dugih pregovora, Mina je ustupila pravo na izdavanje dela Vuka Karadžića Ministarstvu prosvete Srbije u zamenu za doživotnu rentu. Do kraja svog života nastavila je sa radom na širenju očeve zaostavštine, uspostavljajući široku mrežu saradnika i gradova u kojima se koristio upravo rad Vuka Karadžića.
Mladi u Novom Sadu uskoro će imati priliku da učestvuju u aktivnosti „Putokaz zdravih izbora“, programu koji je usmeren na informisanje i osnaživanje mladih u oblastima zdravih stilova života, seksualnog, reproduktivnog i mentalnog zdravlja. U okviru aktivnosti biće pripremljena i odštampana brošura istog naziva, kao i organizovane edukativne obuke namenjene mladima uzrasta od 15 do 30 godina.
Poziv za prijavu biće otvoren tokom novembra putem Google forme, a promocija će se realizovati preko digitalnih kanala kako bi informacije stigle do što većeg broja mladih, sa posebnim fokusom na mlade iz prigradskih naselja. Planirano je da interesovanje za učešće iskaže oko 100 mladih, dok će za same obuke biti odabrano ukupno 30 učesnika i učesnica, podeljenih u dve grupe.
Obuke će biti realizovane tokom decembra kroz šest modula za svaku grupu, odnosno ukupno 12 radionica, a vodiće ih stručni trener uz adekvatne edukativne materijale. Cilj radionica je da mladima približe važne teme koje se tiču očuvanja zdravlja, donošenja odgovornih odluka i razvoja zdravijih životnih navika.
Pored edukativnog dela, u okviru aktivnosti biće organizovana i distribucija 400 primeraka brošure izrađene od recikliranih materijala, i to na lokacijama gde se mladi najčešće okupljaju, poput OPENS-a, Kampusa Univerziteta u Novom Sadu, Trga slobode, studentskih i učeničkih domova i drugih javnih prostora.
Aktivnost „Putokaz zdravih izbora“ predstavlja važan korak ka boljoj informisanosti mladih i stvaranju prostora za otvoreno učenje i razgovor o temama koje su od velikog značaja za njihov svakodnevni život i razvoj.
Evropski omladinski centar Vojvodine potpisao ugovor u okviru RELOAD programa
Zapadni Balkan se suočava se mnogobrojnim izazovima zbog nedovoljno razvijene saradnje između jedinica lokalne samouprave kao i organizacija civilnog društva (OCD). Ono što se posebno izdvaja kao prepreka u razvoju i funkcionisanju civilnog društva jeste manjak transparentnosti u finansiranju OCD. Organizacije civilnog društva (OCD) imaju ključnu ulogu u razvoju lokalnih zajednica, ali se suočavaju sa nizom izazova koji ometaju njihovu sposobnost da pozitivno utiču na kvalitet života građana. Lokalne samouprave (LS) pružaju značajna finansijska sredstva OCD putem budžeta, no međutim, u praksi se vrlo često dešava da raspodela ovih sredstava nije transparentna i samim tim se ne zasniva na jasnim kriterijumima. Dodatno, nedostatak praćenja sredstava i evaluacije rezultata projekata čini da ova podrška ne bude optimalno iskorišćenja, a javnosti nedostaje adekvatna informacija o postignućima.
Uz sve to, sistem obrazovanja neadekvatno odgovara potrebama tržišta rada, što rezultira nedostatkom prilika za zapošljavanje mladih. Ova situacija dovodi do visoke stope emigracije, gde mladi ljudi traže bolje šanse za profesionalni i lični razvoj izvan matičnih lokalnih zajednica. Stoga, Regionalni program lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu ima za cilj poboljšanje efikasnosti lokalnih samouprava, podršku razvoju civilnog društva i rešavanje problema mladih, kako bi se stvorili održivi temelji za lokalni razvoj i unapređenje kvaliteta života građana na Zapadnom Balkanu.
Shodno tome, angažovanje mladih se smatra ključnim za osnaživanje nestabilnih i krkih demokratija, te promovisanje široke društvene transformacije na Zapadnom Balkanu. Povrh toga, postoji i dalje još mnogo prostora za unapređenje i poboljšanje. Prema Anketi o radnoj snazi koja se odnosi na teritoriju čitave Srbije, u 2020. godini je stopa neaktivnosti za mlade je iznosila 71,7%. Međutim, udeo mladih između 15 i 29 godina koji nisu obuhvaćeni obrazovanjem, zaposlenošću ili obuke (osobe u NEET statusu), stopa NEET u 2014. godini je bio 25,3%, dok je u 2020. godini opao i iznosio je 20%. Projekat je od izuzetne važnosti jer će se u samoj lokalnoj zajednici osnažiti Kancelarija za mlade, kao i tri relevatne omladinske organizacije u ovoj oblasti koje će značajno doprineti aktivizmu i zapošljivosti mladih, a sam projekat će trajati devet meseci.
ReLOaD2
Gradovi Novi Sad, Babušnica, Kruševac, Subotica, Topola, Vladičin Han i Vrnjačka Banja su odabrani putem javnog poziva kao jedinice lokalne samouprave koje će učestvovati u drugoj fazi Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu (ReLOaD2). Ovaj program je podržan finansijski od strane Evropske unije, a sprovodi ga Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Ovi obadbrani gradovi će finasijsku i stručno-savetodavnu pomoć projektnog tima, raditi na jačanju partnerstva između lokalnih vlasti i civilnog društva radi opšte dobrobiti građana i lokalnih zajednica. Projekat podržava uvođenje, kao i širenje transparentnog finasiranja projekata organizacija civilnog društva (OCD) iz budžeta jedinica lokalne samouprave. Na osnovu toga se osigurava veće učešće građana i građanki u procesima donošenja odluka, te se na taj način unapređuje pružanje javnih usluga.
O našem projektu
Evropski omladinski centar Vojvodine, kao i partnerske organizacije Novosadska ženska inicijativa i Poslovi za mlade, imaju višegodišnje iskustvo u realizaciji programa i projekata podrške zapošljavanju i zapošljivosti i stručnog usavršavanja mladih koji su finansirali lokalni, pokrajinski, nacionalni i međunarodni donatori, kao i privredni subjekti. Sveukupni cilj projekta “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih” je da doprinese boljoj
ekonomskoj perspektivi NEET mladih u Gradu Novom Sadu u skladu sa tri cilja održivog razvoja Ujedinjenih nacija – kvalitetno obrazovanje, rodna ravnopravnost i dostojastven rad i ekonomski rast. Projekat će sadržati dve grupe aktivnosti:
Prva grupa aktivnosti: IT obuke čiji je cilj unapređenje digitalnih veština mladih.
Druga grupa aktivnosti: unapređenje “mekih veština” kako bi NEET mlade osobe poboljšale svoje izglede za dobijanje budućeg posla.
Treća grupa aktivnosti: obuhvatiće aktivnosti usmerene na povećanje vidljivosti projekta, donatora, ali i mladih koji će biti informisani i motivisani za zapošljvanje i sticanje funkcionalnih znanja i veština, a koja će moći da iskoriste na tržištu rada u lokalnim zajednicama u kojima i žive.
U ponedeljak 4. decembra 2023. godine organizovana je mentorska podrška u vidu sastanka gde su pristvovali predstavnici Evropskog omladinskog centra Vojvodine, partnerske organizacije Poslovi za mlade i Novosadska ženska inicijativa.
Konkretne teme su bile aktivnosti koje nas čekaju u narednom periodu, a tiču se dobre pripreme i sprovođenja planiranih obuka mekih veština i IT obuka, ali i tehničkih pitanja u vezi sa administracijom i finansijama. Mentorska podrška se nastavlja uz svesrdnu pomoć u svakom trenutku ekspertskog tima UNDP Serbia.
Očekujemo i nadalje uspešnu saradnju sve do samog kraja sprovođenja našeg projekta “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih” sledeće godine u julu mesecu.
Udruženje studenata tehnike Evrope BEST – BEST Novi Sad (Board of European Students of Technology) iz Novog Sada, organizuje projekat „Dani BESTa” koji je od izuzetnog značaja za Univerzitet u Novom Sadu i koji je podržan od strane naših partnera: Kampster, Knjaz Miloš i grad Novi Sad.
Događaj će se održati u periodu od 8. do 10. decembra 2023. godine.
Nešto o nama…
BEST (Board of European Students of Technology) je Udruženje studenata tehnike Evrope i predstavlja neprekidno rastuću, neprofitnu, apolitičnu i nevladinu studentsku organizaciju. Osnovano je 1989. godine i od tada obezbeđuje komunikaciju, saradnju i razmenu studenata širom Evrope. Danas postoje 85 lokalne BEST grupe raspostranjene u 30 zemlji Evrope. Naš cilj je da pomognemo studentima da postanu međunarodno orijentisani, omogućavajući im bolje razumevanje evropske kulture i razvijanje kapaciteta rada na međunarodnom nivou.
Nešto više o projektu…
Na trodnevnom događaju „Dani BESTa” studenti će imati priliku da slušaju radionice raznih karaktera (“Design thinking: Metoda za kreativno rešavanje problema”, “Veštine javnog prezentovanja: Kako da ti & prezentacija budete kul?”, “CV 101: Korak ka poslu iz snova” su neki od naziva radionica).
Cilj projekta je da se mladima ukaže važnost neformalnog obrazovanja, šta je to što jedan student pored fakulteta može da radi i kako dodatno da se unapređuje. Očekujemo veliki broj studenata koji će steći svest o važnosti neformalnog obrazovanja.
Sve radionice i treninzi su besplatni.
Nešto više o projektu, kao i formu za prijavu možete pronaći na sajtu:
Održana je otvarajuća konferencija u okviru projekta “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih” koji sprovodi Evropski omladinski centar Vojvodine, a koji je deo Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu 2 (ReLOaD2) koji finansira Evropska unija (EU), a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u periodu od 2021. do 2024. godine. S obzirom da se veliki broj mladih nalazi u NEET statusu, odnosno nisu zaposleni, nisu u procesu obrazovanja ili obuci, Srbija je pristupila implementaciji Programa Garancije za mlade. Stoga, ciljna grupa ovog projekta jesu upravo mladi koji se nalaze u NEET statusu, starosti 18-30 godina, a imaju prebivalište na teritoriji Grada Novog Sada.
Spomenuta konferencija održala se u četvrtak 23. novembra 2023. godine, u periodu od 13 do 14 časova u hotelu “Veliki”. Samom događaju su prisustvovali predstavnici naše organizacije, kao i predstavnici organizacija koje su partneri na projektu, predstavnici organizacija civilnog društva koje deluju na teritoriji Grada Novog Sada, kao i predstavnici institucija Grada Novog Sada – Ana Vukčević, pomoćnik načelnika za mlade i finansijske poslove i dr Miljana Barjamović, rukovodilac za saradnju sa lokalnim omladinskim organizacijama i realizaciju programa i projekata za mlade.
Novi Sad je pored Kruševca, Babušnice, Subotice, Topole, Vladičinog Hana i Vrnjačke Banje, izabran u okviru javnog poziva za jedinice lokalne samouprave za učešće u drugoj fazi. Cilj samog projekta je da ojača demokratiju i proces EU integracija na Zapadnom Balkanu osnaživanjem civilnog društva i podsticanjem mladih da aktivno učestvuju u procesu donošenja odluka, kao i da se unapredi pravni i finansijski okvir radi podsticanja razvoja civilnog društva.
Projekat traje ukupno 9 meseci, dok će tokom 5 meseci trajanja projekta biti realizovane dve grupe aktivnosti:
Prva grupa aktivnosti: IT obuke koje imaju za cilj da doprinesu jačanju digitalnih veština mladih;
Druga grupa aktivnosti: obuke za “MEKE VEŠTINE” koje će doprineti jačanju mekih veština kod mladih, kao i njihovom osnaživanju pri zapošljavanju.
Posebna, treća grupa aktivnosti obuhvata aktivnost koje su usmerene na povećanje vidljivosti projekta, donatora, ali i mladih koji će biti informisani i motivisani za zapošljvanje i sticanje funkcionalnih znanja i veština, a koja će moći da iskoriste na tržištu rada u lokalnim zajednicama u kojima i žive.
Važno je istaći da ovaj projekat ne bi bio moguć bez partnera, stoga su ovoj konferenciji prisustvovali i predstavnici organizacija Novosadske ženske inicijative i Poslova za mlade. Radmila Lalović, predstavnica Novosadske ženske inicijative, istakla je da će u svrhu dosezanja krajnih korisnika i korisnica projekta stupiti u kontakt sa organizacijama civilnog društva na lokalnom nivou koje će pružiti podršku u informisanju mladih o projektnim aktivnostima i motivisati ih da se uključe kao direktni korisnici i korisnice na projektnim aktivnostima. Pored toga, Radmila je naglasila da je prioritet ovog partnerstva preuzimanje odgovornosti za poštovanje principa rodne ravnopravnosti. Bojan Japundžić obratio se prisutnima ispred Poslova za mlade, koji će biti zaduženi za promotivne aktivnosti koje će kordinisati kao partnerska organizacija. Ova organizacija ima registrovan omladinski medij – Informacije za mlade, koji je dostupan u formi internet prezentacije, android aplikacije, Facebook stranice i Instagram naloga, te će sve kapacitete staviti u svrhu ispunjavanja partnerskih obaveza preuzetih u procesu sprovođenja aktivnosti na ovom projektu. Osim toga, organizacija Poslovi za mlade biće aktivna u pronalaženju adekvatnih lokacija za promociju na oglasnim panoima na teritoriji Grada Novog Sada.
Takođe, pored njih konferenciji su prisustvovali i Slobodan Mirić, kao i Milan Krilović koji će biti zaduženi za uspešnu realizaciju IT obuka i obuka “Mekih veština”. Na održanoj konferenciji učestvovali su predstavnici mnogobrojnih organizacija – Institut za medijaciju, Udruženje građanja Aktivista, Youth Hub, Novosadski omladinski forum, Web sites workshop, Novosadski institut za sport i turizam, Savez studenata Univerziteta u Novom Sadu, Savez studenata Pravnog fakulteta, Podrži mlade.
Zadovoljstvo nam je da vas pozovemo na treću po redu promociju zbirke kratkih priča „I ovo je nasilje“ čiji su autori i autorke mladi pisci i spisateljice koji/e žele da kroz društveno angažovanu kulturu i umetnost podignu svest o problemu psihičkog nasilja u partnerskim odnosima. Promocija zbirke će se održati 5. decembra sa početkom u 18 časova u Kulturnom centru Zrenjanina, na adresi Narodne omladine 1. Ovo je treća po redu promocija zbirke kratkih priča, a prve dve realizovane su u Novom Sadu i Smederevu.
U sredu 22. novembra 2023. godine u prostorijama Rektorata Univerziteta u Novom Sadu, održan je šesti po redu Forum zapošljavanja mladih. Zapošljavanje mladih u 21. veku – trendovi i izazovi, bila je ovogodišnja tema Foruma zapošljavanja mladih koja je privukla veliki broj mladih sa ciljem da nauče i čuju nešto više o biznisu i preduzetništvu, veštačkoj inteligenciji, ali i mnogim drugim temama.
Nakon zvaničnog otvaranja Foruma zapošljavanja mladih usledila je panel diskusija “AI – problem ili prilika?” na kojoj su pored moderatora Milana Krilovića, učestvovali još:
Bojan Andrejek, stručnjak u digitalnoj produkciji, kinematografiji i umetničkoj režiji
Gavrilo Bosakov, inženjer IT veštačke inteligencije
Denis Tul, konsultant u oblasti IT prava, vlasnik LawIT-a.
Ovaj Forum zapošljavanja mladih obeležila su sjajna predavanja i radionice. Dejan Škobić, preduzetnik i osnivač kompanije “Kec grupa”, održao je veoma interesantnu dvočasovnu radionicu za pokretanje biznisa na kojoj su učesnici nakon odlušanog teorijskog dela bili podeljeni u grupe kako bi osmisli svoju preduzetničku ideju i na kraju je uspešno predstavili. Pored Dejana, mladi dvojac iz Advokatske kancelarije Ćosić Vranac, upoznao je prisutne sa osnovama prava pre (samo)zaposlenja u kreativnim industrijama. Na samom predavanju advokakti Lazar i Uroš bavili su se temama kao što su: radno angažovanje u novim industrijama koji se vidovi javljaju u praksi; samozapošljavanje, koji oblik pravne forme je odgovarajuć za početak obavljanja delatnosti, kratak osvrt na poreze i eventualne subvencije; autorsko pravo, ko je autor, koja prava ima, sa posebnim osvrtom na kreativne industrije. U isto vreme, Denis Tul, pravnik koji se bavi IT pravom i jedan od osnivača NS Business Talks-a, održao je predavanje na temu – Uticaj veštačke inteligencije na tržište rada. Usledila su i veoma zanimljiva predavanja o preduzetništvu i startapu, zahvaljući Stefanu Pekiću i Nenadu Iđoškom. Advokat Stefan Pekić imao je za cilj da prisutnima približi preduzetništvo i kakav je to put ka uspehu u savremenom svetu. Posetioci ovogodišnjeg Foruma zapošljavanja mogli su da se upoznaju sa jednom uspešnom startap pričom. Naime, Nenad Iđoški, direktor i su-osnivač “Knjigapriča” podelio je sa prisutnima svoju preduzetničku priču, od same ideje do uspešne realizacije prve platforme za audio knjige na srpskom jeziku.
Zapošljavanje mladih u 21. veku nosi sa sobom brojne trendove i izazove koji odražavaju dinamičnost savremenog tržišta rada. Ovaj period obeležen je brzim tehnološkim napretkom, promenama u radnom okruženju i evolucijom profesionalnih očekivanja. Stoga, ovi izazovi zahtevaju od mladih radnika kontinuirano učenje, prilagodiljivost i spremnost na usvajanje novih veština. Takođe, poslodavci bi trebali da prepoznaju vrednosti i potrebe mladih kako bi zajedno stvorili produktivno i zadovoljavajuće radno okruženje za sve.
Novosadski omladinski forum učestvovao je na okruglom stolu u utorak 21. novembra koji je bio posvećen socijalnom preduzetništvu. Okrugli sto se održavao u Maloj sali Privredne komore Vojvodine u Novom Sadu sa početkom u 10 časova.
Okrugli sto pod nazivom “Podsticaji za razvoj socijalnog preduzetništva posle usvajanja zakona o socijalnom preduzetništvu” organizovao je kabinet potpredsednika Pokrajinske vlade u Saradnji za privrednom komorom Vojvodine i Koalicijom za razvoj solidarne ekonomije iz Beograda.
Socijalno preduzetništvo predstavlja obavljanje aktivnosti od opšteg društvenog značaja s ciljem stvaranja novih i inovativnih pristupa rešavanju problema u društvu. Fokusirano je na rešavanje izazova pojedinaca, društveno osetljivih grupa i sprečavanje socijalne isključenosti, a takođe ima za cilj jačanje društvene kohezije i rešavanje šireg spektra problema u lokalnim zajednicama i društvu u celini. Delatnosti socijalnog preduzetništva su usmerene na rešavanje društvenih problema, s namerom da se unapredi socijalna kohezija i doprinese opštem razvoju društva. Dobit ostvarena kroz ove aktivnosti reinvestira se u podršku integraciji društveno osetljivih grupa, zaštitu životne sredine, ruralni razvoj, obrazovanje, kulturu, socijalne inovacije i druge oblasti od šireg društvenog značaja. Stoga, razvoj socijalnog preduzetništva ima ključnu ulogu u stvaranju održivog i inkluzivnog društva. Da bi se podržao ovaj sektor i osiguralo njegovo dalje napredovanje, potrebni su odgovarajući podsticaji. Ovi podsticaji mogu dolaziti iz različitih izvora i oblikovati se na različite načine kako bi podržali socijalne preduzetnike u njihovim naporima da reše društvene izazove.
Novosadski omladinski forum ima za prioritet zapošljavanje mladih iz društveno osetljivih grupa. Stoga će Karijerni centar za mlade NOF razvijati sistem podrške socijalnim preduzećima koja zapošljavaju ovu grupu mladih.
Međunarodna studentska konferencija IMSCNS 2023 održana je u periodu od 9. do 12. novembra 2023. godine u Novom Sadu. Konferencija je bila namenjena studentima Medicinskog fakulteta i mladim lekarima, dok se na čelu organizacije nalazio Savez studenata Medicinskog fakulteta i mladih zdravstvenih radnika Novog Sada.
Studenti su tokom četiri dana trajanja konferencije IMSCNS 2023 imali priliku da svoja znanja i veštine unaprede, ali i da nauče mnogobrojne stvari od najboljih profesora i lekara iz Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, prateći najnovije svetske trendove u medicini. Cilj konferencije, koja je ove godine okupila preko 300 učesnika, jeste da dodatno edukuje mlade buduće zdravstvene radnike u oblasti medicine, stomatologije i farmacije. Sam program je vodilo 14 profesora i 3 specijaliste i magistra farmacije. Ono što se posebno izdvojilo ove godine jeste dolazak studenata i sa drugih univerzitetskih centara u Srbiji – Univerzitet u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, kao i iz Univerziteta u Prištini sa privremenim smeštajem u Kosovskoj Mitrovici.
Međunarodne studentske konferencije za studente Medicinskih fakulteta pružaju niz koristi kako bi obogatile studentsko iskustvo i doprinele njhovom profesionalnom razvoju. Učestvovanje na ovakvim skupovima omogućuje studentima iz različitih delova sveta da se međusobno povežu kako bi delili svoja istraživanja, ideje i iskustva. Pored toga, učestvovanje na međunarodnim konferencijama daje studentima priliku da pored umrežavanja sa drugim studentima, uspostave kontakte i sa stručnjacima i predstavnicima različitih medicinskih institucija. Upravo ovo može biti korisno za buduće profesionalne prilike, istraživačke projekte ili mentorski odnos.
Međunarodne studentske konferencije, kao što je IMSCNS, pružaju uvid u globalne izazove u medinskom polju. Studenti mogu steći dublje razumevanje različitih perspektiva i pristupa u rešavanju zdravstvenih problema širom sveta. Organizatori su veoma ponosni na činjenicu da čak 75 odsto prijavljenih učesnika nije prethodnih godina prisustvovalo konferenciji, što ukazuje na to da je kvaltet programa prepoznat i cenjen. Za buduće zdravstvene radnike u oblasti medicine, farmacije i stomatologije ovakve konferencije su od izuzetnog značaja jer nude obrazovno i profesionalno iskustvo koje doprinosi njihovom daljem ravoju.
Novosadska ženska inicijativa u narednom periodu realizovaće projekat „Ženski mentorski klub 2023“, koji je usmeren na osnaživanje mladih žena kroz sticanje praktičnih znanja, razvoj veština i podsticanje aktivnijeg učešća u društvenom životu. Projekat je osmišljen sa ciljem da mladim ženama pruži dodatnu podršku u ličnom i profesionalnom razvoju, kroz aktivnosti koje će im pomoći da unaprede svoje kompetencije i steknu više samopouzdanja u svakodnevnoj komunikaciji i javnom delovanju.
U okviru projekta planirana je realizacija „Skill-up“ radionica, koje će biti organizovane tokom novembra i decembra. Radionice su namenjene mladim ženama sa teritorije Novog Sada i prigradskih naselja, a poseban akcenat biće stavljen na uključivanje učesnica iz osetljivih društvenih grupa. Kako je predviđeno projektnim planom, biće održana dva seta radionica, a svaki set obuhvatiće po pet radionica u trajanju od po četiri sata. Teme radionica odnosiće se na razvoj veština usmene i pisane komunikacije, pregovaranja i javnog nastupa, što su oblasti od velikog značaja za lični razvoj, obrazovanje i buduće profesionalno angažovanje mladih žena.
Pored edukativnog dela, projekat obuhvata i medijsku kampanju, kroz koju će javnost biti informisana o ciljevima, aktivnostima i rezultatima projekta. Planirana je izrada promotivnih materijala, kao i promocija putem društvenih mreža i drugih medijskih kanala, kako bi što veći broj mladih bio upoznat sa mogućnostima koje ovaj projekat pruža. Na taj način, projekat ne samo da doprinosi direktnom osnaživanju učesnica, već i dodatno skreće pažnju na važnost podrške mladim ženama u procesu njihovog razvoja i uključivanja u zajednicu.
Projekat „Ženski mentorski klub 2023“ podržan je od strane Kancelarije za mlade Novog Sada, čime je dodatno potvrđen značaj ulaganja u programe koji doprinose unapređenju položaja mladih i stvaranju više prilika za njihovo osnaživanje i aktivno učešće u društvu.
Pozivamo mlade da prate društvene mreže Novosadske ženske inicijative, gde će uskoro biti objavljeno više informacija o terminima radionica, načinu prijave i svim dodatnim detaljima u vezi sa realizacijom projekta.
Са задовољством обавештавамо јавност да је започета реализација пројекта „Курсеви за младе“, који спроводи наше удружење, „Послови за младе“. Пројекат је усмерен на оснаживање младих кроз едукативне курсеве и обуке, као и на унапређење доступности корисних информација и садржаја путем интернет платформе.
У оквиру пројекта, током новембра и децембра, биће реализован низ активности које обухватају промоцију курсева, спровођење укупно 10 радионица, унапређење сајта www.kursevizamlade.com, као и његову додатну промоцију.
Пројектом је планирано укључивање 50 младих из различитих осетљивих и друштвено важних циљних група. Поред директних корисника, очекује се и значајан број индиректно информисаних младих кроз онлајн промоцију и видљивост пројекта.
Циљ пројекта је да младима пружи прилику да кроз обуке и практичан рад стекну нова знања и вештине, али и да им се омогући лакши приступ информацијама и ресурсима који могу допринети њиховом личном и професионалном развоју. Реализацијом овог пројекта наставља се улагање у подршку младима и стварање услова за њихово активније укључивање у друштвене токове.
Kroz seriju uspešno sprovedenih programa treninga, Grad Novi Sad – Gradska uprava za sport i omladinu – Kancelarija za mlade ponosno najavljuje završnu konferenciju, obeleženu izuzetnom realizacijom projekta „Ka većoj zapošljivosti mladih u Novom Sadu“. Ovaj važan projekat dobija podršku Ministarstva turizma i omladine Republike Srbije, s fokusom na razvoj usluga i mehanizama koji pozitivno utiču na podsticanje preduzetničkog duha, povećanje zapošljivosti i zaposlenosti mladih.
Završna konferencija „Kako do veće zapošljivosti mladih – izazovi i prilike 2023” održaće se 17. novembra 2023. godine u Amfiteatru Rektorata Univerziteta u Novom Sadu sa početkom u 12.00 časova. Na samoj završnoj konferenciji analiziraće se ostvareni rezultati, deliti iskustva i razgovaraće se daljim koracima ka još većem uspehu mladih u Novom Sadu. Shodno tome, biće upriličene dve panel diskusije za izuzetnim predavačima i iskusnim profesionalnicima u svojim oblastima.
Prva panel diskusija pod nazivom „Kreativne industrije kao poslovna šansa” počeće u 12.00 časova i trajaće do 13.15 časova, gde će biti sledeći panelisti: 1. Gordana Oreščanin, master profesor sporta, trener, plesni sudija, predavač, autorka u Viva Dance Academy
2. Nada Jurković, studentkinja srpske književnosti, ilustrator i dizajner
3. Danica Manojlović, direktor prve Gaming TV „BIT”, IT Award najuspešnija žena u IT industriji Srbije
4. Slobodan Mirić, web dizajner i programer, edukator u Websites Workshop
Nakon toga, uslediće i druga panel diskusija pod nazivom „IT i AI za početnike u biznisu” koja će trajati od 13.30-14.45 časova. Učesnici panela će biti:
1. Miloš Praštalo, ovlašćeni računovođa, vlasnik računovodstvene agencije MNP Advisory, prvi „kripto računovođa” u Srbiji
2. Stefan Pekić, advokat, alumni Đao Tong Univerziteta u Šangaju, ekspert za IT pravo i startape
3. Srđan Marinković, diplomirani pravnik, programer, team lead u internacionalnoj kompaniji Elementor
4. Jovana Marčeta, junior frontend developer, web dizajner, zaposlena u NovaLite
Kada se završe obe panel diskusije biće upriličena dodela potvrda učenicima/ama i studentima/kinjama za uspešno realizovane programe treninga „Karijerno vođenje” i „Meke veštine”.
U petak 13. oktobra 2023. godine održan je šesti po redu Sajam sporta i omladine na Novosadskom sajmu u Novom Sadu. Sajam je otvorio Zoran Gajić, ministar sporta Srbije, istučući da je Novi Sad pravi grad sporta, ne samo zbog velikog broja šampiona i odličnih rezultata njegovih sportista, već i zbog izuzetnih organizacija sportskih događaja koje su gotovo uvek na najvišem nivou.
Sajam omladine koji se ove godine održavao u okviru Sajma sporta i omladine, okupio je mlade, omladinske organizacije i njihove saveze u preko dvadeset zona, na inovativne i zanimljive načine gde su mladi videli kako funkcioniše rad omladinskih organizacija. Sajam omladine su na centralnoj bini otvorila plesna udruženja B13 i VIVA DENS, nakon čega je program nastavljen sa veoma edukativnim i korisnim panel diskusijama na sledeće teme:
· Savremeni, novi, studijski programi audiovizuelnih medija – Akademija umetnosti Novi Sad;
· Vizije i pravci razvoja omladine i sporta u Srbiji i Novom Sadu;
· Aktivizam na delu!;
· Karijera po meri mladih.
Paralelno tokom Sajma, održavale su se i dve edukativne zone gde su mladi imali prilike da prisustvuju na teme: Asertivna komunikacija, Design thinking, Karijerno savetovanje, Mediijacija kao veština mladih lidera, psihološke radionice, kao i radionice u oblasti zdravlja mladih, edukacije i prevencije. Na sajmu Sporta i omladine održala se i likovna besplatna likovna radionica gde su svi ljubitelji umetnosti, uz pomoć instruktorka iz Slikaj i Cirkaj, naslikali čuveni sat na novosadskoj tvrđavi.
Pored panel diskusija i edukativnih zona, posetioci su imali mogućnosti i da se zabave u zoni zoni za opuštanje pa tako su se tako oprobali u takmičenju u video igrama, stonom fudbalu i pikadu, ali i da učestvuju u novom sportu – tekbolu.
Sajam je pratio i izlagački deo na kom se predstavilo preko 40 organizacija sa svojim programima i aktivnostima. Organizator Sajma omladine je bio Savez udruženja Novosadski omladinski forum sa organizacijama članicama.
Dana 4. aprila 2023. godine održana je druga sednica Komisije za izradu Lokalnog akcionog plana politike za mlade Grada Novog Sada za period od 2023. do 2025. godine. Druga sednica upriličena je u Amfiteatru, u prostorijama JP „SPC Vojvodina Novi Sad“, sa početkom u 9.00 časova.
Oblasti Lokalnog akcinog plana politike za mlade u periodu od 2015. do 2022. godine bile su: obrazovanje mladih, zapošljavanje mladih, zdravlje mladih, kultura i slobodno vreme mladih, volontiranje i aktivizam mladih, bezbednost mladih, informisanje mladih, mladi u zaštiti životne sredine i održivom razvoju i socijalna politika prema mladima.
Na održanoj sednici analizirale su se informacije o toku izrade Lokalnog akcionog plana politike za mlade Grada Novog Sada za period od 2023. do 2025. godine. Nakon razgovora o napretku izrade ovog važnog dokumenta, predstavljeno je Istraživanje o potrebama i interesima mladih na teritoriji Grada Novog Sada. Pored ovoga, razgovaralo se o Nacrtu Lokalnog akcionog plana politike za mlade Grada Novog Sada za period od 2023. do 2025. godine, nakon čega je glasanjem i usvojen.
Imate ideju da otpočnete svoj mali biznis, ali ne znate od čega da počnete? Naime, za pokretanje posla vrlo je važno da imate pored sebe dobar biznis plan, jer što je on kvalitetniji, vaše šanse za posao su sve veće-
Ukoliko trenutno radite na pisanju svog biznis plana i koristite ga kao podsticaj za samozapošljavanje, izdvojili smo za vas par saveta kako ne biste napravili greške prilikom sastavljanja rezimea koji ima za cilj da na tri stranice proda vašu biznis ideju.
Za sam početak, najvažnije je da opišete vašu samu biznis ideju, odnosno da opišete proizvod ili uslugu, kao i razloge za njihov odabir. Pored toga, veoma je važno da razradite koncept vaše zamisli, ali i da napišete nešto više o trenutnom nivou vašeg preduzeća. Dok razrađujete vašu ideju da istaknete ciljeve vašeg poslovnog poduhvata. Kako bi vaš biznis plan bio što jasniji i precizniji, neophnodno je navesti i značaj vašeg poslovnog koncepta, odnosno šta ga čini specifičnim na tržišu. Prilikom pokretanja bilo kog biznisa, na samom startu je od posebne važnosti odrediti ciljnu grupu kojoj želite da plasirate vaš proizvod ili pružite uslugu. Osim toga, neophodno je spomenuti i konkurenciju, te prezicnije objasniti koje su vaše prednosti i pogodnosti u odnosu na njih. Kada se piše biznis plan, dosta pažnje posvetite delu o sredstvima, a pod tim se podrazumevaju brojne stavke kao što su: potrebna količina sredstava za pokretanje biznisa, plan kako da stignete do željenih sredstava i detaljno opisivanje za šta će se one upotrebiti i iskoristiti. Deo kod sredstava obuhvata i planiranje razvoja budžeta za naredne tri godine.
Neke od najčešćih grešaka koje se dešavaju prilikom sastavljanja poslovnog plana su nedovoljno poznavanje tržišta, loša procena troškova i prihoda, pogrešna struktura, nerealne pretpostavke, kao i predaja nedovršenog i nejasnog plana.
Autorka: Vanja Urošev
Ovaj autorski tekst nastao je kao rezultat projekta Informisanje i edukacija na temu povećanja zapošljivosti mladih II koji realizuje Omladinska mreža Novi Sad, uz pokroviteljstvo Omladinskog saveza udruženja “OPENS” i Kancelarije za mlade Novi Sad u saradnji sa INFO4Youth platformom.
Za početak je neophodno objasniti šta je freelance? Freelance su honorarni poslovi koje povremeneno obavljaju slobodnjaci, odnosno frilenseri. Mnogi koji su se obrobali u frilensu smatraju da je prednost ovakvog načina rada upravo samostalnost prilikom donošenja odluka. Pod tim se podrazumeva izbor posla, mesto i vreme koje odgovara za rad. Jedna od specifičnosti frilensinga jeste mogućnost angažovanja od strane više organizacija, odnosno frilenser nije usko vezan samo za jednu kompaniju.
Kako biste se oprobali u frilensingu neophodno vam je znanje iz aktuelnih oblasti kao što na primer IT ili marketing, dobro poznavanje engleskog jezika, ali i odlična organizovanost kako biste ispoštovali dogovorene rokove za zadati posao. Mlade ljude najviše privlači fleksibilnost ovakvog načina rada, jer mogu u vreme koje njima odgovara, ali i s bilo kog kraja sveta da obavljaju svoj posao.
Činjenica je da se današnje frilens tržište sve veće. Mnogobrojni su oni koji u frilensu prepoznaju razne benefite ovog načina poslovanja. Frilenseri pronalaze poslove u oblasti informacionih tehnologija, programiranja, grafičkog dizajna, copywritera, virtuelnog asistenta, nastavnika stranih jezika, kao i marketing stručnjaka. Početak vaše frilenserske karijere možete započeti bilo kada, tako što ćete otvoriti nalog na jednoj od mnogobrojnih freelance platformi. Kada to uradite, potrebno je da unesete svoje iskustvo, sposobnosti, veštine i ostale informacije koje bi poslodavcu bile od značaja. Ne zaboravite da je iskrenost na prvom mestu!
Autorka: Vanja Urošev
Ovaj autorski tekst nastao je kao rezultat projekta Informisanje i edukacija na temu povećanja zapošljivosti mladih II koji realizuje Omladinska mreža Novi Sad, uz pokroviteljstvo Omladinskog saveza udruženja “OPENS” i Kancelarije za mlade Novi Sad u saradnji sa INFO4Youth platformom.
Volontiranje podrazumeva dobrovoljni rad na određen period bez novčane naknade, te svrha ove vrste rada podrazumeva opšte dobro odnosno društvenu korist, a nikako profit. Ovo je vrlo važno istaći, jer su mladi danas veoma zbunjeni kada je u pitanju ovakva vrsta aktivnosti povezujući je sa stručnom praksom ili probnim radom u nekoj organizaciji.
Odmah na samom početku, postavlja se pitanje „Zašto je važno volontirati?“. Treba početi od činjenice da su volonterska iskustva vrlo često jedan od uslova pri konurisanju za mnoge stipendije, prakse ili poslove. Pod tim se podrazumeva društveno angažovanje u organizacijama, učestvovanje ili volontiranje na raznim aktivnostima, događajima i manifestacijama. Time dobijate značajnu prednost koja vas može odvojiti od drugih ljudi prilikom konkurisanja za željenu radnu poziciju. Ponekad neće to biti samo prednost, već i uslov, jer je danas sve veći broj poslodavaca koji izuzetno cene iskustvo koje su kandidati stekli volontiranjem.
Volontiranjem se stiču nove veštine, ali i rešavaju velike životne nedoumice kao što je pitanje buduće karijere. Upravo kroz dobrovoljni angažman često je moguće besplatno steći stručna znanja i sposobnosti, a upravo to je vrednije od bilo kakvog honorara. Sticanje radnih navika, odgovornosti, dobra organizacija i komunikacija sa ljudima su samo neki od benefita koje vam može doneti volontiranje.
Svesni smo činjenice da je u današnje vreme teško pronaći posao, posebno mladim ljudima. Glavni problem prilikom pronalaska posla jeste radno iskustvo. Upravo kod nekih pozicija volonterski angažman vam daje prednost pri zapošljavanju u odnosu na neke druge koji su u sličnoj situaciji kao vi. Na kraju, volontiranje vam u životu može doneti nova poznantstva i kontakte, prijatelje, a možda potencijalne saradnike.
Autorka: Vanja Urošev
Ovaj autorski tekst nastao je kao rezultat projekta Informisanje i edukacija na temu povećanja zapošljivosti mladih II koji realizuje Omladinska mreža Novi Sad, uz pokroviteljstvo Omladinskog saveza udruženja “OPENS” i Kancelarije za mlade Novi Sad u saradnji sa INFO4Youth platformom.
Град Нови Сад, Градска управа за спорт и омладину – Канцеларија за младе реализовала је пројекат „Ка већој запошљивости младих у Новом Саду 2022.“, који је финансијски подржало Министарства омладине и спорта Републике Србије.
Током реализације Пројекта одржано је пет тренинга усмерених на стицање меких вештина у сврху професионалног интересовања и развоја студената, и пет тренинга о каријерном вођењу за ученике средњих школа у циљу оснаживања незапослених младих и стицања компетенција и избора занимања са интересом, као и пружање прегледа различитих каријера и потенцијала који имају одређена занимања. На тренинзима је учествовало 35 студената Универзитета у Новом Саду и 54 ученика „Средње машинске школе“, Техничке школе „Милева Марић Ајнштајн“ и Гимназије „Исидора Секулић“.
Као затварајући догађај Пројекта одржана је дана 16. новембрa 2022. године Конференција „Како до веће запошљивости младих – изазови и прилике 2022.“ у амфитеатру Ректората, уз присуство више од 120 ученика и студената.
Млади су имали прилику да усвоје знања о планирању каријере, као важног сегмента каријерног вођења, и тиме се охрабре да учине први корак ка постизању личног професионалног циља и одабира будућег запослења.
У првој панел дискусији учествовали су представници/е релевантних институција, који су говорили о могућностима за бољу запошљивост младих и програмима који су им доступни, кроз подршку локалне самоуправе. У другој панел дискусији учествовали су истакнути привредници/е и предузетници/е који су својим знањем, искуством и саветима омогућили младима да прошире своје видике у области запошљавања, да буду отворени да стварају и истражују прилике и нове перспективе за запослење и каријерно вођење.
Видео са Конференције можете погледати на овом линку: https://www.kzm.novisad.rs/?p=4392
У рециклирање спада све што може поново да се искористи, а да се не баци.
У Србији постоје ретки центри Папир сервиса где можете да однесете стари папир и у замену за њега да добијете ситан новац. Такође не постоји центар за рециклирање стакла и годишње се баци на стотине хиљаде флаша, иако би стакло могло поново да се користи.
Данас када је ситуација стабилнија и Србија се бори за добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ, придаје се више пажње заштити животне средине. Држава је усвојила националну стратегију за управљање отпадом, која ће у потпуности увести европске стандарде у области рециклирања отпада до 2019.Србија тренутно рециклира између седам и осам одсто комуналног отпада — стакло, дрво, пластику и метал.
У ЕУ, зависно од врсте материјала, између 60 и 80 одсто отпада се рециклира (податак ресорног министарства).Према европским стандардима требало би рециклирати четири килограма електронског отпада по глави становника, а у стварности се рециклира 0,5 килограма. Напредовали смо у рециклирању аутомобилских акумулатора.
Рециклира се 80 одсто, али на другој страни, батерије које се користе у домаћинствима се готово уопште не рециклирају (податак ресорног министарства). Такође, према стандардима ЕУ требало би рециклирати 95 одсто неупотребљивих возила. Нема прецизних података о томе колико се таквих возила рециклира у Србији, али смо готово сигурно далеко од европске норме.
Да Србији предстоји велики посао у погледу управљања отпадом показује и цињеница да постоји 3.251 неконтролисана депонија, углавном у руралним областима. Грађани морају бити боље упознати са рециклирањем да би се ситуација поправила, као и да локалне власти морају да обезбеде већи број контејнера за сортирање отпада.Рециклирање је нешто што се у Србији активно спроводи тек неколико последњих година. Самим тим, резултати се не могу очекивати преко ноћи. Немогуће је одмах остварити резултате на којима су развијене земље радиле деценијама, у ситуацији када смо тек на почетку.
Процењује се да је „тржиште секундарних сировина вредно 350 милиона евра годишње, а у овом тренутку стотинак хиљада људи ради на прикупљању разних врста отпада. У светлу тог податка, а осврћући се на све претходно наведене чињенице, наша организација спровела је организоване едукације са младима на тему рециклаже као пословног потенцијала.
У сарадњи са обласним стручњацима организовали смо два циклуса едукације за укупно 20 младих од 18 до 35 година. Едукација је поред самог појма рециклаже и њених еколошких аспеката, нарочито третирала економски и пословни аспект исте и обухватила и теме посвећене покретању бизниса са аспекта пословне шансе. Едукација се у једном свом делу осврнула и на поступање са пластичним отпадом и могућношћу за покретање бизниса управо са ове тачке становишта.
Подизање нивоа свести и знања младих о рециклажи је био циљ програма пројекта који је остварен у великој мери.
Реализацију пројекта је подржао Град Нови Сад, Градска управа за заштиту животне средине.
Sigurno ste do sada nebrojano puta čuli da je čovek bogat onoliko koliko jezika govori. Kako se svet menja i postaje sve globalizovaniji, prednost učenja stranih jezika je sve više. Dvojezičnost ili trojezičnost je jedna od najpoželjnijih i najkorisnijih veština u poslovnom svetu, ali i u svakodnevnom životu.
Važnost učenja i savladavanja stranih jezika ogleda se u razvoju sposobnosti komuniciranja i povezivanja sa drugim ljudima. Na osnovu toga, ukoliko ste uspešno savladali jezik u stanju ste da razumete sagovornika, prepoznate gramatičke jedinice, kao i da gramatiku i vokabular koristite i prilagođavate razgovoru.
Izdvojili smo za vas par saveta kako biste uvideli značaj učenja i poznavanja stranih jezika. Naime, jedna od najvažnijih stvari jeste da na ovaj način možeš da otkriješ nove poslovne mogućnosti. Učenjem stranih jezika otvaraju se vrata mnogobrojnim mogućnostima u karijeri. Mnoge kompanije imaju svoje kancelarije u različitim delovima sveta, pa tako znanje jednog ili više stranih jezika igra značajnu ulogu prilikom pronalaska posla. Pored toga, učenje stranih jezika povećava vaše intelektualne sposobnosti, što znači da učenjem novog jezika poboljšavate vokabular i vežbate svoj mozak, pa tako znatno povećavate kapacitete za usvajanje novih znanja.
Na kraju, učenjem stranog jezika ulažete u sebe i poboljšavate svoju radnu biografiju.
Autorka: Vanja Urošev
Ovaj autorski tekst nastao je kao rezultat projekta Informisanje i edukacija na temu povećanja zapošljivosti mladih II koji realizuje Omladinska mreža Novi Sad, uz pokroviteljstvo Omladinskog saveza udruženja “OPENS” i Kancelarije za mlade Novi Sad u saradnji sa INFO4Youth platformom.
Nezaposlenost se može posmatrati kao poseban oblik neuključenosti pojedinca u društveni život. Iz tog razloga, neformalno obrazovanje ima višestruko važnu ulogu. Neformalno obrazovanje nema veze sa utvrđenim obrazovnim programom, kao ni zakonskim obavezama, te nije obavezno. Pod neformalnim obrazovanjem se najčešće podrazumevaju različite vrste praktičnog usvajanja znanja tokom neodređenih vremenskih perioda. Bilo kakav rad u realnom poslovnom okruženju ili stručna praksa takođe se smatraju kao neformalni vid obrazovanja. To su učenje bez nadzora, treninzi, obuke, radionice, seminari, letnje škole i tome slično.
Neformalno obrazovanje se primenjuje svugde i uvek, dok je na vama da iskoristite sve njegove benefite. Danas je njegova važnost neprikosnovena, jer može značajno da utiče na vašu radnu biografiju ukoliko nemate radnog iskustva. Pod tim se podrazumevaju znanja, veštine i sposobnosti koje ćete napisati u vašem CV-ju. Kada je reč o obrazovnom sistemu u Srbiji, dolazi se do činjenice da vrlo često formalno obrazovanje ne zadovoljava sve potrebe radnih mesta na koje diplomci konkurišu i odlaze nakon završetka fakulteta ili srednje škole. Velikom broju njih nedostaje praktično iskustvo, dodatna znanja i veštine koje se stiču upravo iz neformalnog obrazovanja.
Ukoliko su vaša interesovanja usmerena ka informacionim tehnologijama, stranim jezicima, projektnom menadžmentu i svim tzv „novim“ zanimanjima, trebalo bi da se fikusirate i obratite pažnju na veoma veliki broj opcija neformalnog obrazovanja u ovim oblastima. Zahvaljujući napretku tehnologija danas imamo mogućnost da učimo bilo kada i u bilo koje vreme putem brojnih platformi.
Autorka: Vanja Urošev
Ovaj autorski tekst nastao je kao rezultat projekta Informisanje i edukacija na temu povećanja zapošljivosti mladih II koji realizuje Omladinska mreža Novi Sad, uz pokroviteljstvo Omladinskog saveza udruženja „OPENS“ i Kancelarije za mlade Novi Sad u saradnji sa INFO4Youth platformom.
Ovogodišnji Forum zapošljavanja mladih, peti po redu, biće održan u petak, 25. novembra 2022. godine u Omladinskom centru OPENS, na adresi Bulevar Despota Stefana 5, a program se sastoji od seta radionica i panel diskusije.
Radionice
Radionice će se odvojene odvijati na dva track-a. Jedan će biti izrada web prodavnice (Slobodan Mirić) i odmah se nastavlja izrada digitalne strategije (Aleksandar Radukin), dok će track drugi biti rezervizan za Nikolinu Andrić i njenu fenomenalnu priču sa kojom je pomogla mnogim virteulnim asistentima i svim onima koji žele da rade za ino klijente preko interneta. Nikolina će vam skratiti put i dati neprocenjive informacije.
Ono što je važno, učesnici će imati priliku da nauče kako da naprave veb-sajt, u konkretnom slučaju web prodavnicu i za to koristiti platforme WordPress i WooCommerce. Ideja je da posao izrade sajta bude gotov za manje od sat vremena i to će se i desiti.
Odavno je jasno da ovaj deo nije dovoljan i zato su gosti panela i radionica i ljudi iz marketinga koji su šlag na tortu, da bi mogli da slavite uspeh svoje veb lokacije.
Slobodan Mirić – Web šop za manje od 1h
Pored web programiranja i edukacije na tom polju, Sloba je zaljubljenik u dobru muziku, radio, podcast, knjige. Kako on voli da kaže živi u prostoru kulture i umetnosti. Pored tekstova za posao piše svoj blog “Dnevnik jednog programera”. Voli da snima i piše u slobodno vreme i daje zajednici, zato je i pre nekoliko meseci napravio i IT komunu.
Aleksandar Radukin – Izrada digitalne strategije
Aleksandar je jedan od pionira digitalnog marketinga u Srbiji koji za sebe voli da kaže da je vizionar čiji je mindset fokusiran na visoke ciljeve i rezultate.
Specijalista je za performans oglašavanje, projektovanje prodajnih levaka, primenu “machine learning” sistema i ostvarivanja poslovnih ciljeva klijenata. Sertifikovani Google i Facebook partner, kao i LinkedIn Ads ekspert.
Osnivač je i direktor kreativne digitalne agencije Homepage. Pre toga, kao vlasnik “Web Kancelarije” operativno je radio na kreiranju digitalnog sadržaja, promociji sadržaja i održavanju sajtova.
Ima više od 12 godina iskustva kao internet marketing profesionalac i komunikator. Prvi zvanični projekat mu je bio u digitalnom novinarstvu kao osnivač i urednik jednog od prvih internet portala na temu rock muzike u Srbiji. Društvenim mrežama počeo je da se bavi dok je Myspace bio mlada, mainstream platforma.
Tokom godina izgradio je sebe kao etabliranog eksperta i preduzetnika u digitalnoj industriji sa preko 600 projekata iza sebe.
Nikolina Andrić – Kako postati virtuelni asistent?
Nikolina Andrić je mentor za Virtuelne Asistente, voditeljka podkasta Vreme je za Vas, supruga jednog rokera i majka četvoro dece. 2012. godine je počela da se bavi freelancingom. Od data entry poslova, formatiranja tekstova, organizacije putovanja, preko WordPress sajtova do Project Managera Amazon prodavnice.
Poslednjih 6 godina se bavi edukacijom i predstavljanjem mogućnosti rada preko interneta, sa posebnim fokusom na žene koje žele da imaju i porodicu i karijeru.
Prijavite se broj prisutnih je ograničen
Rekli smo sve što je važno, ostaje još da se prijavite.
Pitanja očekujemo i od vas, učesnika panela, zato obezbedite vaše mesto na vreme prijavom na link:
Učešće je potpuno besplatno, a broj učesnika/ca je ograničen!
Isidora Sekulić rođena je 18. februara 1877. godine u selu Mošorin kod Titela. Detinjstvo je provodila u Rumi i Zemunu, a školovala se u Somboru i Pešti gde je 1892. godine diplomirala matematiku i prirodne nauke. Isidora je radila kao nastavnica prvo u Pančevu, a potom i u Šapcu. Nastavila je svoju karijeru nastavnika, kao i mnoge druge školovane žene, i 1919. godine držala je nastavu i u Beogradu. Isidoru su krasile inteligencija, skromnost i radoznalost. BIla je književnica, prevodilac, esejista i kritičar. Samoću je smatrala pozitvnom, jer ona ona bila uslov da se čovekov rad razvija. Isidora je mir, ćutanje i rad smatrala ključnim za razvoj čoveka u duhovnom smislu. Sve to je pripisivala muškim uslovima, koji su bili povezani sa njenim vaspitavanjem i odrastanjem uz oca koji su imali uticaja na razvoj njenog karaktera, a kasnije i stvaralaštva.
Isidora je kao vrlo mlada ostala bez majke, pa se njen otac Danilo sam starao i vodio brigu o njoj, kao i o njenoj braći Dimitriju i Predragu. Pored majke, vrlo rano je ostala i bez brata Predraga koji je umro u sedmoj godini. Sve to je imalo uticaja na Isidoru koja je dobila strah od bolesti i smrti. Sve se to kasnije provlačilo i kroz njena dela. Isidora je bila vrlo usamljena i ozbiljna, a ona je tvrdila da je to nasledila od oca. U svom delu “Saputnici”, već u prvoj rečenici je svim njenim čitaocima približila sliku prave Isidore i sve dece koja koja su ostala sama. Jovan Dučić smatrao je da je njena knjiga „Saputnici“ jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj kniževnosti, jer je takvo delo sa puno topline mogao da napiše samo neko ko j eduboko nesrećan čovek.
Školovala se u Novom Sadu u “Višoj devojačkoj školi”. Isidora je iskazivala veliko interesovanje prema književnosti, pa se uvek po znanju jezika i spremnosti da uči još više, izdvajala od svojih vršnjaka. Međutim, dobro su joj išle i prirodne nauke jer je Isidora bila veoma vredan i uzoran đak. Zbog svoje ljubavi prema književnosti, našla se na meti svojih školskih drugara koji su počeli da je ismevaju, a Isidora je rešenje našla u bežanju – „U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmijeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bježala u posljednje redove, u najtamnije uglove. Osjećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem“.
Isidoru Sekulić je 1900. godine zadesila teška tragedija. Prvo joj je u aprilu mesecu preminuo otac Danilo, a zatim u julu i brat Dimitrije. Otac i sin sahranjeni su na zemunskom pravoslavnom groblju, gde je Isidora provela mnogo vremena. Provodeći dosta vremena nad njhovim grobovima, Isidora je upoznala starog grobara Nikolu. Kako su se vremenom sprijateljili, on joj je pričao mnoge tužne priče i sudbine koje su zadesile zemunske porodice, ali i o ličnostima koje su tu, na tom groblju, počivale. Prateći i slušajući priče starog Nikole, odlučila je da sve zapisuje u “crnu svesku”. Tu svesku je Isidora uvek nosila sa sobom na groblje i sve te priče je uobličila i objavila u svom najboljem delu “Hronika palanačkog groblja”. Roman je zbirka od sedam novela gde je najpoznatija Gospa Nola. Nažalost, Isidora je tu svoju svesku spalila pred smrt.
Isidora Sekulić je bila svetska putnica. Bila je Francuskoj, Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Rusiji, Africi, Maloj Aziji i Norveškoj. Upravo tamo je Isidora pronašla potreban mir, uživajući u šumama i fjordovima. Okupirana priodnim lepotama Norveške, inpirisana Isidora 1914. godine stvara putopis “Pisma iz Norveške”. Osim toga, Isidora je tamo upoznala i doktora Emila Stremickog. Ona se udaje za njega, međutim on umire nedugo nakon njihovog venčanja. Ovo je još više uticalo na Isidoru, koja je nakon svih gubitaka koje je doživela postala hladna i zatvorena. Retko je ostvarivala bliske kontakte, nije se više udavala i nije imala dece. Isidora Sekulić je živela vrlo povučeno, u svetu koji je skrojila samo za sebe. Taj svet je podrazumevao dosta knjiga i samački život, jer je bila bolešljikava.
Isidora Sekulić je bila poliglota i govorila je sedam jezika. Doktorirala je u Nemačkoj 1922. godine, a radila je kao nastavnica matematike, a kasnije francuske književnosti.
Isidorina dela su ocenjivana kao ona sa subjektivnim karakterom koja su izuzetno lična. U njenoj prozi leže jaka i duboka misaonost, psihološka introspekcija, kao i zrela književna reč. Živela je vrlo skromno, dok je popodnevni odmor smatrala za gubljenje vremena. Nisu je zanimala ni ogovaranja drugih žena.
Isidora je bila članica velikog broja udruženja. Vrlo često je oranizovala druženje u svom stanu gde se vodila rasprava o književnosti, ali i o umetnosti. Njena dela su inspirsana starenjem čoveka, njegovim razmišljanjima, razlozima postojanja pišući novele, romane, putopise, eseje, pripovetke itd. Sve to je bila velika novina u srpskoj književnosti.
Postala je dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka 1939. godine i važeći za jednu od najobrazovanijih Srpkinja vremena u kom je živela. Isidora Sekulić je 1950. godine postala prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovim izuzetnim dostignućem, odbor akademika SANU ju je uvrstio u spisak 100 najznačajnijih Srba.
Isidora Sekulić je ostala posvećena lepoti smislene reči i za života je stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinnja svog vremena. Zahvaljujući putovanjima kroz svet, Isidora je bila upoznata sa mnogim kulturama, jezicima, kao i umetničkog izražavanja. Sve to je pomoglo da kao pisac, tumač književnih dela i prevodilac doprinese joše većem kulturnom i kniževnom stvaralaštvu Srba. Njeno književno umeće i talenat za pisanje prikazalo se u delima “Zapisi”, “Mir i nemir”, “Đakon bogorodične crkve”. Isidora Sekulić je bila rodoljub, nije se stidela svojih korena i svog porekla. To se najbolje pokazalo kroz delo “Zapisi o mome narodu”. Isidorina dela “Govor i jezik, kulturna smotra naroda”, “Analitički trenuci tame”, “Njegošu knjiga duboke odanosti” predstavljaju vrhunac njenog esejskog stvaralaštva i po mnogima, žena koja je pisala muški. Isidora Sekulić je važila za izuzetno inteligentnu ženu koja je bila vrlo empatična i pored svih njenih dostignuća vrlo skromna. Njena dela krase “duboka misaosnost i zrela književna reč”.
Isidora Sekulić je preminula 5. aprila 1958. godine u Beogradu u 81. godini života. Zahvaljujući njenom radu i trudu, od 1968. godine Opština Savski venac dodeljuje književnu nagradu “Isidora Sekulić”. Svoju ličnu biblioteku je ostavila Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković, a tamo se nalazi i njena Spomen-soba. Pored toga, ostavila je i zbirku rukopisa, nameštaj radne sobe sa pisaćom mašinom, lične predmete, ali i 21 umetničku sliku. U njenu čast gimnazija u Novom Sadu nosi ime po njoj – Gimnazija “Isidora Sekulić”.
“Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija.”
Realizaciju projekta “Afirmacija interkulturalne ženske istorije na Info4Youth” realizuje udruženje “Poslovi za mlade” koji je podržala Gradska uprava za kulturu Grada Novog Sada u 2022. godini.
Evropski omladinski centar Vojvodine će u saradnji sa partnerskim organizacijama Novosadska ženska inicijativa i Poslovi za mlade, realizovati projekat “Znanje i veštine za bolju ekonomsku perspektivu NEET mladih”, a koji je deo Regionalnog programa lokalne demokratije na Zapadnom Balkanu (ReLOaD2) koji finansira EU, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP).
Partnerske organizacije dovele su svoje članove kako bi imali prilike da se upoznaju sa NEET mladima, ali i da nauče nešto novo na predavanju koje je održala Đurđina Mačak ispred Nacionalne službe za zapošljavanje.
Prema njenim rečima, mladi su prepoznati kao važan resurs naše ekonomije i dosta se radi na poboljšanju njihovog položaja na tržištu rada. Poruka mladima jeste da budu otvoreni za nova znanja i veštine, jer se mnogi poslovi se polako gase. Međutim, razvojem novih tehnologija, digitalne ekonomije i automatizacije procesa stvaraju se novi poslovi za koje se traže i nove veštine. Digitalna pismenost i digitalne veštine su danas neophodne, kao i meke veštine koje će učiniti da se željeni posao i dobije.
Projekat traje ukupno 9 meseci, dok će tokom 5 meseci biti realizovane dve grupe aktivnosti: IT obuke – imaju za cilj da doprinesu jačanju digitalnih veština mladih, kao i Meke veštine čija obuka će doprineti jačanju mekih veština kod mladih, kao i na njihovom osnaživanju pri zapošljavanju.
